Prof. dr Nikola Strajnić: Poezija je svetlost

Ova zbirka eseja nedavno je objavljena i u SAD, pod krovom ugledne izdavačke kuća „Edvin Melen Pres”, a korice tog engleskog izdanja ilustrovane su freskom Belog anđela iz manastira Mileševe. Na tim koricam, međutim, dominira naslov „Filozofske meditacije srpskog pesnika”. Stoga smo razgovor sa profesorom Strajnićem počeli pitanje mogu li se – ako po strani ostavimo „umetničku slobodu” izdavača - u suštinskom smislu u ovim ogledima filozofska promišljanja o tome koliko anđeoskog u sebi ima savremeni čovek staviti ispred pesničkih?

„Izdavač „Edvin Melen Pres”, upravo vlasnik kuće prof. dr Herbert Ričardson, i sam je filozof. Napisao mi je pismo u kome se zalaže za naslov „The Philosophical Meditations of a Serbian Poet“, ali i za podnaslov „Ispovest anđela“. Imam osećaj da je više koristio slobodu filozofa, nego slobodu izdavača“, kaže prof. Nikola Strajnić. „Pri tome, važno je što se nije zalagao, na primer, za filozofske refleksije, već za filozofske meditacije. Tom rečju, meditacije, kao da je premostio jaz između filozofije i poezije, jer u ispovednom tonu poezije čuje se i meditativni ton filozofije, i obrnuto. Konačno, s obzirom na svoje poreklo iz pesništva, filozofija bi, od svih disciplina koje nisu same pesništvo, najpre mogla da razume suštinu poezije.  A suština poezije pokazuje se upravo u tome o čemu me pitate: u anđeoskom. Zbog toga ste svojim pitanjem, koje je posumnjalo u nešto u vezi sa naslovom, potpuno u pravu. Ovde, gde je reč o anđeoskom u čoveku, pesničko ide ispred filozofskog.

 

Diše li u potpunosti Vaša poetska reč i na tom, drugom jeziku, odnosno brišu li i u „The Philosophical Meditations of a Serbian Poet” anđeli „jednim zamahom krila sve naše tuge”, ili nešto ipak ostaje „izgubljeno u prevodu”, ma koliko on bio dobar?

 

„Prevodilac ove knjige je dr Stevan Bradić, filozof i pesnik, uz saradnju sa nekoliko srpskih i američkih lektora. Sam je osetio koliko je u pesničkom ove knjige filozofskog i u filozofskom pesničkog. Zato je i radio tako da je da je pesničko prepuštao pesniku, a filozofsko filozofu, u sebi.  Ali Vaše pitanje da li je prevođenje uopšte moguće, ne sme da ostane bez odgovora. Najstrože govoreći, nije moguće. Ali to se ne tiče sposobnosti prevodioca, već prirode poezije. Naime, poezija nije samo jezik. Štaviše, ona počinje tamo gde jezik prestaje. Poezija je, najpre, stvar tišine, a onda i reči. Eto, to se prevodi: reči. A ko, prevodeći reči, ume da, kao Bradić ovde, vodi računa i o tišini, uspeo je.“

 

Ako „pesme nisu rezultat pesnikovog traganja za njima, već njihovog traganja za pesnikom”, kakva je sudbina poetskih ogleda? Ima li tu  i malo posredničke uloge anđela?

„Da, pesma uvek želi da umakne hajci pesnika, da ne bude njegova lovina. Kad želi pesmu, pesnik mora da se odrekne samoga sebe i u potpunosti da se otvori prema njoj i omogući joj da sama, kroz njega, svedoči o sebi svojim, a ne njegovim, jezikom. A to je jezik i mora i vetra i ptica i zvezda. Univerzalni logos sveta kojim govori sve u njemu, o sebi samom i njemu samom. To je taj jezik anđela, čist i ničim posredovan. Vi pitate o posredničkoj ulozi ogleda u rasvetljavanju suštine poezije. Ta uloga nije tek heuristička. Ogledi su ogledalo u kome pesma sama proverava sebe samu, svoj smisao, svoju lepotu. A o tom njenom ogledanju vodi računa – niko drugi nego sam anđeo čuvar. On drži ogledalo ogleda u ruci i pušta svetlost poezije da se odrazi u njemu. Eto, tolika je njegova uloga u svemu i uloga ogleda u rasvetljavanju suštine poezije.“

 

Za Radio televiziju Vojvodine pripremate serijal „Svetlost poezije”, u kojem govorite o velikanima svetskog pesništva, od Orfeja do Marine Cvetajeve i Vistana Hjua Odna.  U poređenju s njima, sipaju li, da parafraziram Getea, „ovi novi pisci mnogo vode u mastilo”?

„Dobri, stari Gete! Ali, vidite, posle njega je jedan njegov sunarodnik, Fridrih Niče, rekao da se ne piše mastilom, već krvlju. Otuda bi se možda moglo i preoblikovati pitanje: Koliko je vode u krvi modernih pesnika? Voda je, pevao je tebanski pesnik Pindar, najbolja od svega. Tako ona i tom pesničkom mastilu od krvi daje neophodnu gustinu za pisanje. A tamo gde je previše vode, sunce s lakoćom tekstove izbledi. Ali, ustvari, pitali ste ovo: Je li naše vreme vreme poezije? Da parafraziram Rene Šara kada govori o mestima za poeziju: i sva su vremena - vremena za nju. Zato što ona ni ne odlazi ni ne dolazi: ona je uvek tu. Kao svetlost. Poezija je svetlost.“

 

Mogu li i ipak i moderni pesnici da svojim pesmama „otvaraju vrata Hada, pomeraju stene, krote divlje zveri...” ili im je ostalo samo da pevaju o sebi i u sebi? Leči li poezija i danas „rane koje zadaje razum”, kako je govorio Novalis?

„To što je mogao mitski pesnik Orfej, nije mogao nijedan pesnik, ni u antici, pa ne može ni danas. A možda oni to i ne treba da čine, već da svaki pesnik u svako, pa i u naše vreme svojom pesmom stvara svoja čuda. Ako ne uspe da pokrene osmeh na licu mrkog Hada, već samo ubrza treptaje očiju nekoga ko čita, to je već dovoljno, i to je već čudo. Čudo, možda jednako čudu „pomeranja kamenja“ i „kroćenja zveri“. Kada je pak reč o ranama koje poezija leči, svakako da je na prvom mestu ta Novalisova rana koju joj zadaje razum. Ali čovek je sav ranjav i ranjiv kao biće. Pa, koliko god to izgledalo preterano, da nije poezije, on bi već odavno nestao iz sveta.“

 

M. Stajić

Pesma, to je pesnik

U pesmi „Novi život” iz zbirke „Sapfina zrnca” kažete: „Ima trenutak u lastavičjem letu kada ptica prestaje da postoji”. Dođe li trenutak u pesnikovom pevanju kada on, poeta, prestaje da postoji?

„I svaki pesnikov let, dok stvara, znači prestanak njegovog postojanja. Ili, drugačije, on se ceo zalaže u pesmu. I, posle, živi njenim životom. Pesma, to je pesnik.“