Ninine mustre: Prepuštanje
Poznajete li i vi ljude koji moraju da sve drže pod kontrolom? Moraju da imaju uvid u sve što se oko njih događa, da tačno mogu da procene koji sledeći potez u životu da naprave, da ne bi bilo nekih, naravno neprijatnih iznenađenja.
Za njih su sva iznenađenja neprijatna, jer ne mogu da ih uplaniraju u svoj raspored. Prepoznaćete takve ljude po tome što su uvek nekako napeti. Opuste se samo uz veliku dozu kojekakvih opuštajućih sredstava. Ali čim dođu sebi, upali se neka lampica alarma koji ih vraća u prvobitno napregnuto stanje.
Budući da nisam takva osoba, ranije sam bila sklona da im se divim. Baš mi se dopadalo to kako vladaju svakom situacijom u svom životu, kako spremno reaguju, uvek ostavljaju prostora i vremena za sve moguće izazovne situacije, nikada nigde ne idu nepripremljeni. Na koncerte uvek idu potpuno spremni, znajući tačno repertoar, preslušavši sve pesme i po mogućstvu naučivši ih napamet. A ja većinu toga radim nekako stihijski, pravdajući se kako volim iznenađenja, kako volim da se prepustim trenutku i uživam u tome šta ima da mi donese. Prava mustra za uživanje, uspeh, sreću, zdravlje i sve te premise uspešnog življenja, negde je u sredini. Tamo negde oko tačke koju zovemo balans. Čovečanstvo je danas opterećeno kontrolom. Rekla bih da je to zato što njime vlada strah. Iz straha da nećemo imati dovoljno, da nećemo stići na vreme, da nećemo postići šta se od nas očekuje, da nećemo biti dovoljno dobri... potpuno smo obnevideli. Trčimo, jurimo, pripremamo se, držimo stvari pod kontrolom, da nam nešto slučajno ne izmakne. I onda jednoga dana shvatimo da nam se izmakao život. Od silne napetosti i kalkulisanja, ode ono zbog čega smo ovde. Ode život. Dobro, ne ode odmah. Prvo se pojavi bolest, kao odgovor našeg bića na sve pritiske kojima je izloženo. U početku nas opominje sitnim bolovima da ne radimo nešto kako treba, ne radimo ono zbog čega smo rođeni, nego ono što se od nas očekuje. Onda se sitni bolovi pretvaraju u hronične i još više nam pobuđuju strahove, pa još više posežemo za kontrolom, gutamo lekove, gušimo bolove i nastavljamo po starom još jače, uvrtevši sebi u glavu da smo baš takvi kakvi smo i drugačiji ne možemo da budemo. Zaboravljamo da nismo takvi nego smo postali takvi. A da to ne vodi ka dobrom, vidimo u svakom trenutku svojih života ispunjenih strahovima, na svakom koraku po ovoj lepoj planeti koju uporno uništavamo.
Da bismo dostigli balans kojem težimo, između trajnog straha i bezglavog srljanja u nepoznato, krajnje je vreme da se sa poverenjem prepustimo životu. Vredelo bi sada malo i primeniti sve ono što smo pročitali i naučili o tome koliko smo u stvari snažni kao bića, samo ako malo svoj fokus sa kritike, nezadovoljstva i kontrole pomerimo na zahvalnost i ljubav. Kada se prepustimo ljubavi, strah nestaje. I samo prepuštanje vodi u blagostanje.
