Нинине мустре: Препуштање
Познајете ли и ви људе који морају да све држе под контролом? Морају да имају увид у све што се око њих догађа, да тачно могу да процене који следећи потез у животу да направе, да не би било неких, наравно непријатних изненађења.
За њих су сва изненађења непријатна, јер не могу да их упланирају у свој распоред. Препознаћете такве људе по томе што су увек некако напети. Опусте се само уз велику дозу којекаквих опуштајућих средстава. Али чим дођу себи, упали се нека лампица аларма који их враћа у првобитно напрегнуто стање.
Будући да нисам таква особа, раније сам била склона да им се дивим. Баш ми се допадало то како владају сваком ситуацијом у свом животу, како спремно реагују, увек остављају простора и времена за све могуће изазовне ситуације, никада нигде не иду неприпремљени. На концерте увек иду потпуно спремни, знајући тачно репертоар, преслушавши све песме и по могућству научивши их напамет. А ја већину тога радим некако стихијски, правдајући се како волим изненађења, како волим да се препустим тренутку и уживам у томе шта има да ми донесе. Права мустра за уживање, успех, срећу, здравље и све те премисе успешног живљења, негде је у средини. Тамо негде око тачке коју зовемо баланс. Човечанство је данас оптерећено контролом. Рекла бих да је то зато што њиме влада страх. Из страха да нећемо имати довољно, да нећемо стићи на време, да нећемо постићи шта се од нас очекује, да нећемо бити довољно добри... потпуно смо обневидели. Трчимо, јуримо, припремамо се, држимо ствари под контролом, да нам нешто случајно не измакне. И онда једнога дана схватимо да нам се измакао живот. Од силне напетости и калкулисања, оде оно због чега смо овде. Оде живот. Добро, не оде одмах. Прво се појави болест, као одговор нашег бића на све притиске којима је изложено. У почетку нас опомиње ситним боловима да не радимо нешто како треба, не радимо оно због чега смо рођени, него оно што се од нас очекује. Онда се ситни болови претварају у хроничне и још више нам побуђују страхове, па још више посежемо за контролом, гутамо лекове, гушимо болове и настављамо по старом још јаче, увртевши себи у главу да смо баш такви какви смо и другачији не можемо да будемо. Заборављамо да нисмо такви него смо постали такви. А да то не води ка добром, видимо у сваком тренутку својих живота испуњених страховима, на сваком кораку по овој лепој планети коју упорно уништавамо.
Да бисмо достигли баланс којем тежимо, између трајног страха и безглавог срљања у непознато, крајње је време да се са поверењем препустимо животу. Вредело би сада мало и применити све оно што смо прочитали и научили о томе колико смо у ствари снажни као бића, само ако мало свој фокус са критике, незадовољства и контроле померимо на захвалност и љубав. Када се препустимо љубави, страх нестаје. И само препуштање води у благостање.
