Sačuvane vesti Pretraga Navigacija
Podešavanja sajta
Odaberi pismo
Odaberi grad
  • Novi Sad
  • Bačka Palanka
  • Bačka Topola
  • Bečej
  • Beograd
  • Inđija
  • Kragujevac
  • Leskovac
  • Niš
  • Pančevo
  • Ruma
  • Sombor
  • Stara Pazova
  • Subotica
  • Vršac
  • Zrenjanin

Priča "Nedeljnog Dnevnika": Pompeji su građeni kao Njujork

04.11.2017. 21:54 22:09
Piše:
Foto: Dnevnik.rs

U Pompejima su nas iskrcali iz minibusa i ostavili nas da čekamo. Deseci i deseci ljudi strpljivo su čekali svoje vodiče. Bilo je tu nekoliko kafića, prodavača plastičnih bočica s vodom, šešira i kapa (za zaštitu od sunca), štandova, šatri i tezgi sa suvenirima.

Nekoliko statista obučenih u rimske vojnike šetkalo je uokolo u slučaju da se turisti požele s njima fotografirati. A onda se s vremenom gužva rasčistila, formirale su se grupe, svaka je dobila svoga vodiča. Vodiči su se trudili da budu uočljivi, pa su se u tu svrhu naoružali izdignutim kišobranima, zastavicama i sličnim markerima. Ja sam za svoj marker izabrala turiste iz svoje grupe, mladu Estonku i njezina muža, jer nju je - ođevenu u kričavo zelene hlače, zelenu majicu, zelenu jaknu, s kosom crnom poput vranina perja, s unezvijerenim tamnim pogledom koji kao da je skinula od tragetkinja nijemoga filma, i krupnim ustima premazanim kričavo crvenim ružem - bilo naprosto nemoguće predviđeti.

I naša je vodičica bila markantna mlada žena koja se uspešno snalazila u žanru ekokatastrofe.

“Pompeji su građeni kao Njujork, rekla je crtajući crveno lakiranim noktima mapu Manhattana u zraku i pokazujući ulice Pompeja koje su nam bile pred nosom. Izgovarala je riječi “gore”, up, sa širokim glasom “a” i produženim “p” (appppp) i pritom pućila usnice koje je šminkom bila povećala za trećinu. Prepričavanjem pompejske iščezle svakidašnjice, koja kao da je bila njezina intimna prošlost naša vodičica posve nas je očarala. A kada nam je skrenula pažnju na penis ugraviran u kamenoj kocki na putu - marker koji je nestrpljivim mornarima pokazivao gđe se nalazila pompejska crvena četvrt - muškarci iz naše grupe udarili su u đetinjasti cerek. Cerekali su se bezglasno, starački drezgavo, u po glasa, uz ozbiljnu, šutljivu podršku, koje su poput vojnika čuvara stale uz svoje muževe, uhvatile ih šutke pod ruku ili se lagano prislonile uz njih. To muško kolektivno zadovoljstvo, izazvano pogledom na dvadesetak stoljeća star simbol muškosti, bilo je komično, tim više što je isijavalo iz mahom ostarjelih muškaraca. Žensko kolektivno prestrojavanje pri pogledu na penis uklesan u kamen bilo je gotovo jednoglasno. Kada sam Estonki dobacila nešto u smislu da, valjda, samo nepouzdane stvari - na koje žena teško da može ozbiljno računati - trebaju spomenike u kamenu, ona je prečula moj komentar i instinktivno uhvatila muža pod ruku.

Napoletana je dramatičnim rječnikom dočaravala katastrofu koja se dogodila prije dvije tisuće godina, uspoređivala je Vezuv s ekspresnim loncem (prešššurrr kukerrr), izgovarala riječ “eruption” (erruppšššooon) kolutajući očima uokvirenim gustima četkicama trepavica, tako da su se muškarci, po čijim je ćelama udaralo jarko popodnevno sunce, sada cerekali i na riječ “eruption”. Đevojka je podbadala našu oslabjelu pažnju učestalom frazom “Can you imagine...”, kao i podatkom da su Pompeji ostali zatrpani s dvadeset tona vulkanske prašine. Ne znam odakle je izvukla taj podatak, ali ponovila ga je najmanje pet puta.

Naša vodičica obilno se potpomagala knjigom, svaki čas otvarala je korice Pompei reconstructed i pokazivala nam kako su pojedina mjesta izgledala prije, a kako izgledaju sada. Svi smo, naravno, poletjeli da saznamo gđe možemo kupiti knjigu. Knjiga je sudeći po reakcijama okupljenih pritiskala na visoko prijemčivu before- after mentalnu točku. Knjiga je, naime, spadala u total makeover igračku i uspješno je dočaravala kako je život u Pompejima izgledao prije “erupšona”. Fotografije Pompeja u knjizi, ispražnjene od turista, pa čak i Pompeji po kojima su gmizale stotine turista, uključujući i nas, izgledale su nemjerljivo bolje od rekonstrukcije rađene u maniri klasičnih detaljističkih stripova. Crteži su proždirali imaginaciju termitskom brzinom, ne ostavljajući iza sebe baš ništa.

Mislim da se podsvjesna privlačnost Pompeja za turiste sastojala u mutnom prisjećanju na đečju igru koja se u moje vrijeme zvala “igra kipova”, ili nekako slično, gđe je “voditelj” diktirao igračima kada se moraju “zamrznuti” kao kipovi, i ostati u položaju u kojemu su se zatekli u trenutku kada je naredba izrečena. Tko bi se pomakao, morao je napustiti igru. Karbonizacija svakodnevnog života, uhvaćenog u trenutku erupcije, izazivala je slično đetinjasto uzbuđenje. Pompeji su bili poput slatkog sna u vlastitu sprovodu, koji sanjamo s užitkom, znajući da zapravo nismo mrtvi.

Promatrajući ljude koji su se s bočicama vode u rukama, štapovima, šeširićima i naočalama za sunce poslušno vukli za svojim vodičima i prisjetivši se nekontroliranog muškog cereka pri pogledu na penis u obliku asimetrične đeteline ugravirane u kocki kamena, zahvatio me nagao napadaj mizantropije. Za petnaetak minuta uvest će nas u veliku salu neke bivše radničke menze, koja će se samo zvati “restoranom”. Tamo će hitri konobari utisnuti u nas loše špagete, trulu salatu i vino s okusom octa; tamo će ostarjeli pjevač s gitarom u ruci ubrzano otpjevati nekoliko neapolitanskih kancona, jer vani će već nestrpljivo čekati nove grupe. Pri pogledu na ljudski cirkus, s poluđelim konobarima koji su lipsavali od tempa; na brojne tanjure koji su plovili iznad ljudskih glava: pri pogledu na dobrovoljno poniženje, koje smo mi pretvorili u plaćeno pravo na poniženje; pri pogledu na stampedo koji će se izliti iz menze i ustupiti mjesto drugom stampedu - ja sam naglo poželjela da Veliki Vezuv pobjesni, da izbljuje na nas lavu, koja će nas karbonizirati i prekriti s dvadeset tona vulkanske prašine...

“Life is so short”, kaže zaplakana Ingrid Berman prilikom posjete Pompejima u filmu Viaggo in Italia.Turističke ture organizirane su baš kao da anticipiraju napadaje mizantropije. Čini se da turističke ture i postoje da bi se odrasli izmorili kao đeca, poslušno pozobali sve što se pred njih stavi na tanjur, i na kraju izmoreni zaspali. Moj napadaj mizantropije ubrzo će pogasiti ljepota, ta koju smo već viđeli, pompejska, i ta koja je će nas oplakivati kroz prozore autobusa na putu za Amalfi. Ispod nas ljeskat će se more, u daljini vječno “trudni” Capri, ljupki Praiano, Positano, Galli, Isola di Nurejev, čarobni Amalfi... Povremeno ćemo izlaziti iz autobusa i udisati zrak s mirisom naranče, limuna i soli, a ljeskavo plavetnilo mora i neba dodirivat će nas kao svila...


Roman o pripovedanju

Dubravka Ugrešić se vraća na scenu najličnijom i najosobenijom knjigom do sada.”Lisica” je i roman, i autobiografija i putopis i mnogo više od toga. Autorka se na duhovit način obračunava sa savremenom književnom scenom i globalnim trendovima, ne bez ironije na svoj i na račun svih onih koji pokušavaju živeti od kreativnog stvaralaštva u svetu koji priznaje samo uspeh i novac.

Lisica zna mnoge stvari, a jež samo jednu. Taj grčki aforizam poslužio je Ajzaji Berlinu da podeli pisce u dve grupe: one koji pišu i deluju koristeći se jednom idejom – ježeve, i one raznovrsne, višestruke – lisice. Poigravajući se mnogostrukostima, pokazujući veličanstven rep i menjajući maske, putujući literarno i stvarno od Japana preko mnogih ruskih klasika do Nabokovljevih američkih avantura, ili pak besmislenih predstavljanja knjiga u današnjem svetu, Dubravka Ugrešić piše roman o pripovedanju.

Mogu li se uopšte još pričati priče?

Šta je književnost danas, koja je njena uloga i, još važnije, koja je uloga pisca, da li je on(a) samo klovn koji putuje svetom, mogu li se uopšte još pričati priče, da li je moguće samo tako stvoriti roman i ispripovedati priču, te ko ima kontrolu nad tekstom, autor ili priča sama: sve su to pitanja koja pokreću Lisicu. Poigravajući se Ich-formom, bez imalo patetike, prepuna finog humora, suptilne ironije, književnih i teorijskih referenci, Lisica je veličanstvena posveta pisanju i piscima, onim važnim, nezaobilaznim, onim čije priče menjaju čitatelja. Takve priče stvaraju samo briljantni pripovedači, a Dubravka Ugrešić je bez sumnje među njima.


U “restoranu”, velikom poput sportske dvorane, sjedili smo na dugačkim drvenim klupama. Nasuprot meni sjedio je estonski par. Estonka je zdušno pomagala konobarima da razdijele tanjure sa špagetima, šaljući ih dalje. Bila je hitra, baš kao da je cijeli život ljetovala po izviđačkim kampovima. Ona i muž nastavljali su za Vezuv, a ja za Amalfi. Estonka je bila vlasnica modnog butika u Talinu. Pokazala sam joj reklamni letak s turističkom turom po outletima, gđe se mogal kupiti ođeća slavnih talijanskih dizajnera po znatno nižim cijenama.

“Ne zanima me”, rekla je Estonka usisavajući špagete s mladenačkim tekom. “Želim samo lijenčariti, piti dobro vino i skitati se”, rekla je, a muž je potvrdno klimno svojom obrijanom glavom. “Ema Bovari, negđe u prvom poglavlju romana, kaže da bi na medeni mjesec trebalo ići u zemlje sa zvučnim imenima. Zemlja na koju misli je sto posto Italija, jer malo zatim Ema spominje morski zaljev i miris limuna. A onda dodaje da u nekim krajevima sreća cvate poput autohtone biljke, koja raste samo na tome tlu i niđe drugđe. Sigurna sam da je Flaubert mislio na Napulj. Sreća cvate u Napulju, poput crvenih napuskih bugenvilija. Nigđe, osim u Napulju, nisam viđela takvu nijansu... Isuse, kao da rastu iz krvnih žila, a ne iz zemlje!”

Zinula sam. Estonki nisam rekla čime se bavim. Ta neočekivana književna referenca zazvonila je u zraku kao zvuk kristalne čaše. Gledala sam u to zeleno mršavo biće s velikim očima osjenčanima tamnim podočnjacima, kakve su imale glumice u nijemim filmovima, i usnicama boje napuljske bugenvilije, i pomislila kako nikada nisam viđela ništa slično. U tom trenutku pojavio se vozač autobusa, koji je išao od stola do stola i uzvikivao “Amalfi, Amalfi coast, Amalfi...!” Ustala sam od stoloa, pružila ruku mužu obrijane glave, a onda njoj.

“Ciao bella”, rekla sam glupo, jer nisam znala što bih drugo rekla, i požurila prema svome autobusu.

 

Odlomak iz romanaLisicaDubravke Ugrešić. Booka, Beograd 2017.

Piše:
Pošaljite komentar
Lisica - nova i najličnija knjiga Dubravke Ugrešić

Lisica - nova i najličnija knjiga Dubravke Ugrešić

16.10.2017. 15:25 15:33