„Grobnica za Borisa Davidoviča” premijerno u Novosadskom pozorištu/ujvideki sinhaz

Istorijskim događajima s početka 20. veka u Rusiji i drugim zemljama gde je proširena ideja komunizma, stvarnim i izmišljenim ličnostima, bavi se Kiš u “Grobnici za Borisa Davidoviča”, knjizi koja govori o tom dobu, tadašnjoj ideologiji, i ljudima koji su je zastupali. Kišov tekst je dramatizovao Erne Verebeš, koji postavlja pitanje: „Ko je Boris Davidovič? I svako, i niko. Taman kad pomisliš da si ga ’uhvatio’, prepoznao, ispostavi se da on nije taj. A revolucija teče... Žarko sam želeo na kraju da spoznam kako izgleda taj lik, ali nisam uspeo u tome.“

Po rečima reditelja Popovskog, ovo Kišovo delo je komentar na Rusiju, revoluciju, tadašnju Jugoslaviju i stanje u svetu i Evropi. Svet se od tada puno promenio, podseća Popovski, a prvenstveno se promenio kontekst same reči revolucionar, koju je zamenilo nešto drugo, što se danas zove terorizam.

„Kada danas neko govori o čoveku koji postavi bombu, digne u vazduh neku zgradu, banku, ubije ljude, popne se na kamion, to je jednako onome što zovemo terorizam. Mene zanima redefinisanje ne samo pojma, nego i suštine, jer ja ne mislim da treba ukinuti revoluciju i revolucionare. Druga stvar je da se ne slažem s tim da treba ubijati druge da bi se došlo do promena na bolje. Treće, znamo da do sada nije izvedena na drugačiji način niti jedna promena u društvima“, ističe Popovski.

Reditelj ove predstave postavlja zanimljivo pitanje: ko bi bio Boris Davidovič danas? Pritom podseća da je on izrađivao bombe, pravio ne terorističke, nego revolucionarne akcije, krao novac, ubijao ljude, a njegove bombe su pretvarale njegove neprijatelje u gomile kosti i mesa. Popovski tu nalazi prostor da u predstavi otvori dijalog sa današnjim vremenom.

„Ako je danas reč revolucionar zamena za terorizam, da li to znači da jednostavno više nemamo šanse da budemo revolucionari? Kako danas menjati svet? Da li su bombe i dalje jedina opcija koja ostaje, ili postoje i druge, jer se čovek ipak na neki način razvijao, i ume da reaguje, što ja duboko verujem, na različite izazove koji dolaze?“, pita se reditelj Popovski.

U predstavi i muzika, odnosno pesma i igra, imaju svoju funkciju. Jer, Kiš u ovoj knjizi piše hronologiju jednog lika, u kojoj ima puno podataka i informacija, kako podseća Popovski, i trebalo je naći način kako sve to uneti u predstavu.

U glumačkom ansamblu su: Gabriela Crnković, Emina Elor, Agota Ferenc, Atila Giric, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Silvia Križan, Ištvan Kereši, Judit Laslo, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Gabor Pongo i Zoltan Širmer. Koreograf je Ista Stepanov, kompozitor je Marjan Nećak, scenograf je reditelj Popovski, a kostimograf je Snežana Pešić.

Inače, premijera ove predstave događa se u nultom danu Međunarodnog pozorišnog festivala jezičkih manjina “Sinerdži”, koji se ove godine održava prvi put, u organizaciji Ujvideki sinhaza. Na festivalu će do 6. oktobra biti izvedene predstave jevrejskog teatra iz Bukurešta, ruskog iz Astane (Kazahstan), turskog iz Skoplja, mađarskog iz Targu Mureša (Rumunija), i srpskog iz Budimpešte i Salcburga.   

N. Pejčić