„Гробница за Бориса Давидовича” премијерно у Новосадском позоришту/ујвидеки синхаз

Историјским догађајима с почетка 20. века у Русији и другим земљама где је проширена идеја комунизма, стварним и измишљеним личностима, бави се Киш у “Гробници за Бориса Давидовича”, књизи која говори о том добу, тадашњој идеологији, и људима који су је заступали. Кишов текст је драматизовао Ерне Веребеш, који поставља питање: „Ко је Борис Давидович? И свако, и нико. Таман кад помислиш да си га ’ухватио’, препознао, испостави се да он није тај. А револуција тече... Жарко сам желео на крају да спознам како изгледа тај лик, али нисам успео у томе.“

По речима редитеља Поповског, ово Кишово дело је коментар на Русију, револуцију, тадашњу Југославију и стање у свету и Европи. Свет се од тада пуно променио, подсећа Поповски, а првенствено се променио контекст саме речи револуционар, коју је заменило нешто друго, што се данас зове тероризам.

„Када данас неко говори о човеку који постави бомбу, дигне у ваздух неку зграду, банку, убије људе, попне се на камион, то је једнако ономе што зовемо тероризам. Мене занима редефинисање не само појма, него и суштине, јер ја не мислим да треба укинути револуцију и револуционаре. Друга ствар је да се не слажем с тим да треба убијати друге да би се дошло до промена на боље. Треће, знамо да до сада није изведена на другачији начин нити једна промена у друштвима“, истиче Поповски.

Редитељ ове представе поставља занимљиво питање: ко би био Борис Давидович данас? Притом подсећа да је он израђивао бомбе, правио не терористичке, него револуционарне акције, крао новац, убијао људе, а његове бомбе су претварале његове непријатеље у гомиле кости и меса. Поповски ту налази простор да у представи отвори дијалог са данашњим временом.

„Ако је данас реч револуционар замена за тероризам, да ли то значи да једноставно више немамо шансе да будемо револуционари? Како данас мењати свет? Да ли су бомбе и даље једина опција која остаје, или постоје и друге, јер се човек ипак на неки начин развијао, и уме да реагује, што ја дубоко верујем, на различите изазове који долазе?“, пита се редитељ Поповски.

У представи и музика, односно песма и игра, имају своју функцију. Јер, Киш у овој књизи пише хронологију једног лика, у којој има пуно података и информација, како подсећа Поповски, и требало је наћи начин како све то унети у представу.

У глумачком ансамблу су: Габриела Црнковић, Емина Елор, Агота Ференц, Атила Гириц, Даниел Гомбош, Даниел Хуста, Силвиа Крижан, Иштван Кереши, Јудит Ласло, Арпад Месарош, Атила Немет, Габор Понго и Золтан Ширмер. Кореограф је Иста Степанов, композитор је Марјан Нећак, сценограф је редитељ Поповски, а костимограф је Снежана Пешић.

Иначе, премијера ове представе догађа се у нултом дану Међународног позоришног фестивала језичких мањина “Синерџи”, који се ове године одржава први пут, у организацији Ујвидеки синхаза. На фестивалу ће до 6. октобра бити изведене представе јеврејског театра из Букурешта, руског из Астане (Казахстан), турског из Скопља, мађарског из Таргу Муреша (Румунија), и српског из Будимпеште и Салцбурга.   

Н. Пејчић