Ninine mustre: Talasi
U situacijama koje mi ne prijaju, ponekad se setim da zamišljam kako je moj um kao neka uzburkana voda: na površini su talasi, kovitlanje, pena, pljušte kapljice na sve strane, ali ispod je voda mirna.
Kad uspem to da zamislim, odmah uspevam da se fokusiram i problem sagledam iz drugog ugla, a rešenja se pojave nenadano.
Ove mi se godine na moru svakodnevno motala ta misao po glavi i nametala mi poređenje života sa talasima. Ne mislim ovoga puta na ono da je sve vibracija, da je sve sačinjeno od talasa, to smo već konstatovali više puta. Ovoga puta poredim život sa morskim talasima. Život kao more. Šetam plićakom i primećujem da kada je more mirno, misli mi lutaju na neke daleke strane, posle nekog vremena potpuo sam odsutna. Ali kada ima talasa, ja sam stalno prisutna.
Verujem da je tako i u životu. Kada je sve mirno, kada mi je sve potaman, ja taj život ni ne primećujem, kao da on samo prolazi pored mene, brzo se okrećem nebitnim stvarima, misli su mi nepovezane, raštrkane, ni ne gledam kud idem, a najvažnije od svega, zadovoljstvo koje osećam što sve ide glatko, brzo preraste u dosadu. Ali kada se more malo uzburka, odjednom postajem pažljiva i prisutna. Ako ne obraćam pažnju na more, neki poveći talas može i da me sruši i odnese na obalu. Nije ni to loše, posle sam pažljivija i svesnija i osluškujem šum talasa koji dolaze, jer na osnovu jačine tog zvuka mogu da procenim koliko je talas veliki i potencijalno opasan.
Ponekad se desi, baš kao i u životu, da me talas ponese, odvoji od tla i bude to veličanstven osećaj. A nekad, baš kad ushićeno pomislim kako je divan osećaj biti ponesena u visinu, talas se prelomi, zapeni i surva me zajedno sa sobom ka dnu. Dešava se i to da me taman kad dotaknem dno i pomisim da je nezgoda prošla, talas u povrtaku ponovo dograbi i povuče nazad u more. To su one situacije kada se zapitamo zašto nam se depšavaju nezgode jedna za drugom? Ima tih dana u životu kada se osećam kao da me talasi melju, jedan za drugim prevrću i vuku tamo – vamo, tako da na kraju ne znam gde je pučina, a gde obala. Ali i takvi dani prođu, a ja iz tih talasa izađem iskusnija, naučim da budem obazrivija i osećam da sam jača i stabilnija.
Najlepše mi je kada šetam po lićaku, a na peščanom dnu se ocrtavaju grebeni talasića koji se mreškaju na površini. To bude čitava mreža blistavih, nemirnih linija koje u svojim nepravilnim ukrštanjima ipak stvaraju jednu savršeno pravilnu šaru. Ako je površina vode ono što vidim spolja, a na dnu je moj um miran i stabilan, onda ti odsjaji talasa predstavljaju samo odraze onoga što mi se događa spolja. Kako talasi prolaze, tako prolaze i ti odsjaji i ne bi trebalo da više bavim njima. A tako često se bavim nečim što me je uznemirilo, a već je prošlo. To mi muti um, odvraća pažnju od mora u kojem hodam ili plivam, čini me suštinski nesvesnom o tome šta se događa oko mene i u meni. Talasi me uče da budem svesna. Da obraćam pažnju na život u kojem se nalazim, da raspoznajem njegove promene, da im se prilagođavam i da u njima uživam. A kada je talas ogroman, duboko zaronim, da se od nedaće na površini sklonim.
Nina Martinović Armbruster
www.ninamartinovic.com