Dnevnik na licu mesta: Kanada, zemlja neslućenih razmera

Zahvaljujući tamošnjoj brojnoj srpskoj dijaspori i reporter “Dnevnika” imao je priliku da poseti ovu zemlju, za Evropljanine, neslućenih prostranstava i prirodnih lepota i bogatstava, a sve leteći više od 12 sati “Boingom” nemačke “Luhthanze”,  što je životno iskustvo samo po sebi.

Naime, već sam sastav putnika na ovu prekookeansku destinaciju govori o samoj zemlji, pošto je vaš novinar uz svega nekoliko italijanskih i nemačkih porodica bio jednini beloputi avanturista. Uz posadu, koju naravno čine nemački državljani potpuno je nemoguće prenebreći osećaj da se umesto u širokotrupnom džambodžetu nalazite u nekoj zemlji “trećeg sveta”. Najveći broj putnika čine Siki sa svojim karakterističnim turbanima ali i tamnoputi stanovnici severa Afrike i Arabije, pa se politički nekorektno Srpče može opustiti pri pomisli kakvog šehidskog samoubilačkog napada, pošto bi takav terorizam bio potpuno bespredmetan i zaludan usled samog sastava putnika.

Kako bilo, tek agonično dugo putovanje i monotoni zvuk “boingovih” motora je moguće koliko-toliko učiniti interesantnim posmatranjem linije večitog leda, pošto se od najveće evropske vazdušne luke, Frankfurta, do zapadne obale Kanade, odnosno Vanukuvera, leti preko linije prilično bliske Severnom polu. Let preko celog severnoameričkog kontinenta, pošto se konačna destinacije, Vankuver, nalazi na zapadnoj obali,  prolazi u posmatranju nepreglednog zelenila i gotovo ritmičnog menjanja krajolika iz planinskog u ravničarski, da bi se u relativnoj blizini cilja sa 12.000 metara  spustili na dušek magle koji, ispostaviće se, gotovo nikada ne nestaje sa neba Britanske Kolumbije, možda i najlepše kanadske provincije.

Naime, od sedam službenika koji su davali konačnu “ćagu” za ulazak u zemlju koju su podigli emigranti svih sedmoro je bilo kineskog porekla, odnosno azijatskog spoljašnjeg izgleda. Formalnosti oko overe, u bečkoj ambasadi Kanade izdate, šestomesečne turističke vize su bile obavljene u svega minut-dva razgovora ugodnog, da bi se prijava sa željenim vremenom boravka obavila na kompjuterskom terminalu, bez ljudskog posredovanja i Welcome to Canada...

Prvi utisak, koji stičete već na izlaznom terminal, da su Kanađani možda i preterano uljudan svet, potvrđivao se i u potonjim danima. Uvek osmeh, gotovo svaka rečenica im počinje sa “molim” ili “izvinite”, što Balkance može lako da počne i da nervira već posle nekoliko dana, ali vreme učini svoje, pa i došljaci, ni sami to ne primećujući, uskoro počnu da se izvinjavaju i mole. Tim pre je bila pomalo čudna ocena rektorke Univerziteta “Sajmon Frejzer”, pored UBC-a (University of British Columbia) najuglednije visokoškolske ustanove smeštene u kanadskoj Kaliforniji, odnosno Vankuveru kao najvećem gradu Britanske Kolumbije, prema kojoj su Kanađani potpuno isti kao i Amerikanci, samo sa boljom socijalnom i zdravstvenom zaštitom i daleko manje oružja po kućnim soškama. Sa ovom ocenom bi se najverovatnije složili i sami Kanađani, olako zanemarujući činjenicu da im je državni poglavar i dan-danji engleska kraljica, Elizabeta Druga, kojoj prilikom svake njene posete moraju da, kao kontribuciju suverenu, predaju dve ovce. Po državnom uređenju parlamentarna monarhija, Kanada je potpunu samostalnost stekla tek ustavnim promenama iz 1982.godine, a titula kraljice Kanade je za vremešnu vladarku formalno potpuno nevezana za onu suverena Velike Britanije. Usled toga, zemlja javorovog lista je i danas članica Komonvelta, ali zbog snažnog francuskog nasleđa u Kvebeku i organizacije Frankofonije, a ovaj dualitet se odražava i u činjenici da zemlja ima dva službena jezika, engleski i francuski. Mada se oba jezika izučavaju u osnovnim i srednjim školama, bez obzira u kojoj se od deset postojećih provincija i tri teritorije nalaze, gotovo je nemoguća misija pronaći Kanađanina rođenog i odraslog u engleski govornoj provinciji, na primer Britanskoj Kolumbiji, koji se besprekorno služi i francuskim.

Mada je sa svoja dva i po miliona stanovnika, pored Toronta i Montreala jedan od tri najveća kanadska grada, Vankuver nije ujedno i prestoni grad Britanske Kolumbije, već je to, igrom istorijskog slučaja Viktorija, varoš veličine Novog Sada koja se nalazi na Vancouver Island ostrvu veličine Srbije koje slovi kao neprikosnovena turistička Meka ove gotovo nezamislivo prostrane zemlje. Šta to demografski znači dovoljno zorno demonstrira činjenica da cela Kanada, po ekonomskoj snazi deseta zemlja sveta, ima svega 35 miliona stanovnika, što joj “omogućava” naseljenost od svega 3,7 stanovnika po kvadratnom kilometru. Mada bi, statistički, čovek rekao nepregledna pustara, urbanost same metropole zapadne obale neodoljivo podseća na njegove američke pandane kao što je recimo nedaleki (tik preko granice) Sijetl. Ipak, zbog svog političkog liberalizma i gotovo fanatične odanosti prema političkoj korektnosti žitelji Vankuvera se ponose neformalnom titulom severnog Los Anđelosa, jer ne samo da su, poput Holivuda, prestonica ovdašnje fabrike snova, već je njihov grad i pravi “lonac naroda” u kojem se preko 30 odsto žitelja izjašnjavaju kao ateisti, među prvima su ozakonili istopolne brakove, a u celoj provinciji ćete imati daleko više problema u susretu sa policijom ukoliko ste, na primer, koristili mobilni telefon ili otvorili flašu niskoakoholnog piva “Badvajzer” u automobilu, nego da ste zatečeni “uduvani kao frula ” pušeći marihuanu u istom tom vozilu. I to u pokretu. Uopšte, odnos prema narkomaniji je za prosečnog Srbina nedvosmisleni kulturni šok, pogotovo ako ga domaćini provezu kroz ozloglašeni deo vankuverskog Ist sajda , odnosno kvart koji omeđavaju Ulice Hejstings i Mejn. Trotoari su zaposednuti narkomanima koji tu, na ulici, uopšte se ne obazirući na pancirima i dugim cevima teško oklopljene i naoružane policajce, intravenozno ubrizgavaju heroin ili inhaliraju neku drugu “tešku” droge, koristeći uslužnost nedalekog centra za besplatnu podelu špriceva i igli, otvorenog od strane samih provincijskih vlasti kojima je taj “poduhvat” bio ključni adut na nedavnim izborima, koje je višegodišnja vlast ipak izgubila.

Nije samo ovakav, za naš patrijarhalni svet nezamisliv, odnos prema narkoticima “dokaz” da se u slučaju Vankuvera radi o svojevrsnoj Kuli Vavilonskoj. Njegova etnička raznovrsnost je za naše pojmove gotovo pa neverovatna, a ako ste mislili da zbog vaših brojnih rođaka i poznanika u ovom gradu ima puno Srbadije, ne možete biti dalje od istine. Dok je Srba (a približno tome isto i Hrvata) u ovom gradu tek 0,2 odsto, procenat udela evropskih nacija u stanovništvu ovog grada je takođe u gotovo dramatičnom padu pred pravom poplavom Kineza (većinom iz Hong Konga), ali i Arapa, Sika, Indusa, ljudi iz Bangladeša, Burme, Tajlanda… Celi kvartovi su gotovo etnički jednoobrazni pa ćete u Ričmondu teško naći bilo koga sem Kineza, dok je bastion emigranata iz “zlatnog trougla” Sari i Abotsford…

Kvadrat stana preko 10 hiljada dolara

Konstantno dolazeća emigracija, kojoj kao da nema kraja i činjenica da sve više jako bogatih ljudi dolazi da živi u klimatski blagoj Britanskoj Kolumbiji i njenom najvećem gradu, cene nekretnina je digla na nezamislive visine. Da biste kupili kuću, i to onu za rušenje, u na primer Šonesiju ili Zapadnom Vankuveru ne morate ni da krećete u potragu bez najmanje tri i po ili četiri miliona evra. Stanovi od sedamdesetak kvadrata u Jeltaunu, sedištu dobro plaćenih profesionalaca (lekari, programeri, inženjeri, menayeri…) je gotovo nemoguće naći za sume manje od 800.000 dolara, odnosno za 11.000 dolara po kvadratnom metru. Zato i ne čudi zvanični podatak da je upravo Vankuver grad sa najvećim procentom prodatih  automobila vrednijih od 100.000 dolara na planetarnoj severnoj hemisferi.

Milić Miljenović