Prva srpska „Škola za gitar(u)” napisana 1842. u Novom Sadu
Pod okriljem novosadskog „Prometeja” iz štampe je izašla prva naša „Škola za gitar(u)” Georgije Milanović, napisana 1842. na staroj ili tzv. građanskoj ćirilici, u kojoj je još uvek prisutan uticaj ruske azbuke.
Ova dragocena knjiga, „temeljni pokazatelj samoukom, koji je s njom u stanju, bez ikakvog nastavnika, gitaru od najprostijeg elementarnog početka do najvišeg nivoa savladati“, zahvaljujući Muzikološkom institutu SANU, akademiku dr Dimitriju Stefanoviću i naročito našem čuvenom gitaristi i pedagogu dr Urošu Dojčinoviću, kao priređivaču, dobila je transkripciju na savremeni jezik i pismo, koja je sada objavljena zajedno sa kompletnim originalnim manuskriptom.
Sa rukopisnim izdanjem „Škole za gitar(u)” Georgija Milanovića, koji je za sebe napisao da je otomansko-bosanski kapelmajstor, šira domaća javnost se prvi put mogla upoznati na tematskoj izložbi „Srpska muzika kroz vekove”, priređenoj 1973. u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. Nažalost, ostala je nepoznanica kako je ovaj manuskript došao do ruku autorke ove postavke, istaknutog muzikologa Stane Đurić Klajn (1908-1986). Osam godina kasnije, zvanično će ga kao „prvi uybenik naših autora” navesti pedagog Halid Ćerimagić u svojoj monografiji „Gitara i gitaristi”, u kojoj je između ostalog izneo i podatak da je „Školu...” Milanović izvorno štampao – u Novom Sadu.
Pored zahtevnog zadatka da prevede uybenik na savremeni srpski jezik, dr Dojčinović je u novom izdanju Škole istraživao i da li je Georgije (Đorđe) Milanović zaista jedini autor – s obzirom na to da su u manuskriptu uočljivi različiti rukopisi – ili je možda u ceo poduhvat bio uključen i njegov otac, čuveni Josif Šlezinger (1794-1870)? Podsetimo, ovaj Somborac, češki Jevrejin, bio je angažovan prvo kao učitelj muzike za decu Jevrema Obrenovića, najmlađeg brata kneza Miloša, da bi nedugo zatim prešao u prestoni Kragujevac i od 1831. postao osnivač i „kapelmajstor“ prvog vojnog orkestra „Knjažesko-srbske bande“. Sličan angažman imaće i po premeštanju prestonice u Beograd 1841.
Kako navodi dr Dojčinović, Šlezinger je kao vešt praktičar i izuzetno plodan muzički stvaralac, bio začetnik srpske građanske muzike. Njegov opus obuhvata scensku muziku za osam pozorišnih dela, više od sto marševa i potpurija za različite orkestarske sastave, te veći broj harmonizovanih i obrađenih pesama, igara i drugih kompozicija, kako iz tradicionalnog narodnog i gradskog miljea, tako i iz pera stranih autora. No, ono što je u kontekstu „Škole...” posebno zanimljivo jeste činjenica da je Šlezinger vladao različitim muzičkim instrumentima, pa tako i u tim vremenima naročito popularnom gitarom.
Od momenta kada se po prvi put začula u domu Obrenovića, delimično se i Šlezingerovom zaslugom učenje sviranja gitare, kao i pevanja pesama uz nju, brzo širilo i među stanovništvom ostalih srpskih gradova. Nedostatak stručne muzičke literature prvo je kompenzovan njenim dobavljanjem iz pograničnih austrijskih sredina i većih evropskih centara, da bi se 1842. pojavila „Škola...” koju potpisuje Georgije Milanović.
Crtež Devojke s gitarom
Na crtežu Devojke s gitarom, datom na početku rukopisa, instrument je bitno drugačiji od onog prikazanog na grafikonu na 87. strani: naime, dok kod prve gitare vrat i glava podsećaju na standardne modele jeftinijih instrumenata, u to vreme prisutnih na domaćem prostoru, drugi instrument pak jasno ukazuje na poznavanje vrsnih klasičnih instrumenata, kakve je oko 1830. godine pravio u Beču poznati austrijski majstor Johan Georg Staufer (1778-1853).
Po zapisima muzikologa Franje Kuhača, Šlezingerovog prijatelja i prvog ozbiljnijeg biografa, Josif se još za vreme svog službovanja u Novom Sadu 1820. oženio ćerkom bivšeg zemunskog rabina Jakoba Fridenberga. U tom braku rodila su se dva sina i ćerka, a najstariji potomak, Adolf Šlezinger, rođen 1821, pokrstiće se dve decenije kasnije i biće u službi Kneževine Srbije kao (Georgije) Đorđe Š. Milanović.
Po svemu sudeći, deca Josifa Šlezingera, pa tako i Adolf/Đorđe, odrastala su s muzikom: „Gjorgje Milanović u Beogradu, sin Šlezingerov (koji si je ime promjenuo, prihvativ na pravoslavnu vjeru), izdade štampom ’Srbske narodne igre’, sabrane od puka i udešene (vrlo siromaški) za fortepiano“. Ne zna se da li su Šlezingerovi u svom domu u Šapcu, a kasnije u Kragujevcu i Beogradu, imali klavir, no izvesno je da se među instrumentima, kojima se služio sam Josif, nalazila i gitara. Stoga je prirodno očekivati i od sina Adolfa, kasnije prekrštenog Đorđa, sviranje i dobro poznavanje tog instrumenta. Tek, obojica se time odlično uklapaju u koautore „Škole za gitar(u)”, konstatuje dr Dojčinović.
„Posle svih obavljenih istraživanja, učešće Josifa Šlezingera se ne bi moglo dovesti u pitanje. Njegov prepoznatljiv rukopis je evidentan, te je zapravo diskutabilna samo saradnja Đorđa Milanovića na ovom projektu. On se ne isključuje kao koautor uz svog oca, mada je moguće da zapravo i nije imao nikakvog udela u stvaranju ovog rukopisa, osim pozajmljenog pseudonima. S druge strane, takođe je moguće i to da se Đorđe Milanović lično oprobao na sastavljanju ove metode, ali uz svesrdnu očevu pomoć”, zaključuje dr Uroš Dojčinović, uz napomenu da posle svih istraživanja ipak ostajemo bez jasne predstave kako je i kojim povodom nastala prva srpska „Škola za gitar(u)”...
M. Stajić