Majlis de Kerangal: Ne podražavam mimetički stvarnost

Povod njenog dolaska bio je objavljivanje romana “Isceliti žive”, u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada, koji je s francuskog jezika prevela Tamara Valčić Bulić.

U romanu “Isceliti žive” govori se o transplantaciji srca i doniranju organa. Majlis de Kerangal ispričala je priču veoma smelo i realno, od poslednjeg trenutka života davaoca do trenutka presađivanja srca drugoj osobi. Priča je ispričana  kao da je snimana kamerom, sa mnogo detalja, tako da “stimuliše” sva čula čitaoca. Radnja romana se odvija tokom 24 sata, od zore jednog, do zore narednog dana. U tom vremenu upoznajemo mnoge likove do kojih nam je stalo, precizne hirurge, medicinsko osoblje, ali i jedan fantastično organizovan administrativni aparat zdravstva u Francuskoj.

Vaš roman “Isceliti žive”, objavljen 2014. u Francuskoj, dobio je deset književnih nagrada. Prošle godine je po njemu snimljen i istoimeni film. Da li ste očekivali takav uspeh?

- Ne, jer se radi o temi koja je vrlo brutalna. Roman počinje nasilno i tužno, moždanom smrću mladića usled saobraćajne nesreće. Pošto se po francuskom zakonu od 1959. godine osoba u stanju moždane smrti smatra mrtvom, roditeljima  se nameće pitanje „doniranja“ njegovih organa i presađivanja pacijentima na listi čekanja. No, vedrija strana priče je spasavanje drugih ljudskih života. Nisam očekivala da bi ova teška tema mogla imati takvog ođeka.

Politika ima upliva u moj privatni život

- Politika ima dosta uticaja na mene. Bila sam zabrinuta zbog izbora. Predsedničke kampanje i izbori su bili prilično surovi, propraćeni raznim aferama. Emanuel Makron je mlad predsednik. Iščekivanje je u vazduhu. Država je prilično podeljena, ima snažnu ekstremnu desnicu i ekstremnu levicu. U zemlji vlada bes, kod levice, kao i kod desnice. Politika ima upliva u moj privatni život, na primer, atentati koji su se dogodili prethodnih godina. Jedan se odigrao u mom komšiluku, u pozorištu Bataklan, 2015. Veliki broj tih terorista su mladi koji su odrasli u našoj zemlji, to nisu stranci, to su Francuzi. Zato nas se to lično tiče.

Šta vas je navelo na temu transplantacije?

- Smrt meni bliske osobe. Ovaj roman je jezička forma onoga što sam tad doživela, iako se ne radi o ličnoj priči. Glavni motiv je srce, koje je dvojako: organ koji pumpa krv, ali i simbol. Zahvaljujući toj sponi dolazi do stvaranja fikcije.

Zbog detaljnih opisa u romanu, npr. surfovanja ili rada na klinici, stiče se utisak da se podrobno pripremate za proces pisanja?

- Nisam surfovala, ali moja braća jesu jer smo živeli u Avru. Poznat mi je taj svet, to je deo moje mladosti... A za roman sam se pripremala odlazeći u Agenciju za biomedicinu. Osim toga, posebno mi je bilo važno da sretnem koordinatora za transplantaciju, tj. eksplantaciju organa, zaduženog za logistiku. Takođe, obratila sam se dr Leprensu sa čuvene klinike Pitje-Salpetrijer  koji mi je omogućio da prisustvujem operaciji presađivanja srca. To je bilo važno da bi radnja bila utemeljena u stvarnosti. Ali, pošto pišem romane, ja ne podražavam mimetički stvarnost, moj zadatak je da dočaram kroz situacije, likove, jezik. Proces dokumentovanja je bitan da bi se mašta razigrala.

Da li ste imali određenu nameru pišući ovu knjigu i kakve su bile reakcije?

- Nisam imala određen cilj. Retko kad mi je namera da prenesem neku određenu poruku. Jeste da je u prvom planu doniranje organa deteta od strane roditelja, ali mi nije bila namera da podstaknem na davanje organa. Reakcije publike su pozitivne, naročito kod lica koja su kroz to prošla. Sigurno će ljudi na neki način hteti da izmere ne samo domet knjige, već predstave i filma koji ima najširu publiku. Mene ne zanima iskaz: „Pročitao sam knjigu, biću donor“, već da se ljudi zapitaju, zamisle nad tim, kao što i jeste bio slučaj sa mojim čitaocima. To je knjiga koja nas navodi na razmišljanje. Po meni, književnost je pre svega način da se zapitamo o savremenom svetu i životu, a ne sredstvo za davanje odgovora.

Da li roman napišete u  jednom dahu ili se više puta vraćate tekstu?

- Nemam određenu strategiju niti recept. Postoje knjige koje se lako i brzo pišu, dok sa drugima ide sporije. Najčešće, tekst uglavnom vrlo polako zadobija svoju formu, ali ga pišem samo jednom. Imam sveščice gde beležim neke stvari, ali to nisu nacrti. Više se bavim samim pisanjem.

Vaši romani su tematski raznovrsni: izgradnja mosta, kulinarstvo, tranšibirska železnica... Šta je sledeće u planu?

- Trenutno radim na knjizi sa motivima iz praistorije, periodu pre nastanka pisma.

Gorana Prodanović