PRIČA „NEDELJNOG DNEVNIKA”: Treći san letnje noći ili žar –ptica

Kao i uvek, gospođo Terezija. I sedite i vi malo. Molim vas.”

„Hvala, ali trebala bih...”

„Molim vas. Danas ću ja skuvati kafu.”

„Ne, to valjda...”

„Već sam vam ekao.”

„Kako želite”, rekla je tiho; povinovala se naređenju gospodina direktora i sela, ali blizu vrata.

Izvadio je šoljice, yezvu napunio vodom i stavio je na rešo. Sedela je tamo. Baš kao i pre deset godina u svojoj kancelariji. Leđa uspravnih, ali ne baš toliko da se više no što treba istakne čvrsta krivulja njenih grudi. Još je nikad nije posmatrao sa odstojanja. Ili sedi za stolom, ili užurbano prolazi kroz kancelariju. Tek je sada primetio njene oble kukove, lepe butine i kolena do kojih je dopirala smeđa suknja od kvalitetnog materijala. I bluza je više skrivala nego isticala njene draži. Da nije ove neobične situacije, sledećih deset godina ne bi je bliže osmotrio. Osetila je njegov pogled i bilo joj je neprijatno. Trudila se da još više navuče već ionako suviše nategnutu suknju. Voda je počela da vri. Shvatio je da se malo priglupo zagledao u gospođu Teresku.



„Bilo bi vam udobnije u fotelji.”

Naglo je ustala i prešla u fotelju. Ne zbog toga što joj se prohtelo da sedi u njoj, obradovala se što može ustati i izbeći njegov ispitivački pogled. Fotelja je bila isuviše niska. Posle dva uzaludna pokušaja da suknju povuče što više napred, ostavila ju je da lagano klizi nazad. Kad je seo, primetio je njene obnažene butine i snažno se uzbudio. Ponovo je postao svestan da je, u stvari, pred njim lepa žena i nije mogao da shvati kako za deset godina koliko rade zajedno to nije primetio. „Sigurno ima mnogo divnih žena”, pomislio je, „koje ni ne znaju da su divne. To im brani čednost ili šta već. Verovatno su hladne jer čovek prolazi pored njih kao pored pisaćeg stola.”



Stidljivo je uzela šoljicu sa tanjirića i prinosila je ustima. Tog trenutka je zažalio za svoje dobro delo. Video je da joj je to zadalo više muka no radosti. To ga je razdražilo.

„Da li vas davi ova kragna? Tako je čvrsto zakopčana...” pitao ju je sa prizvukom ironije.

„Ne, ja to tako volim”, pomalo smeteno, a mogao se zakleti i sa crvenilom u licu, uhvatila je dugme na kragni bluze.



„Samo ga drži, da ti se slučajno ne otkopča i da se vide one dve zgnječene tikve, ti, sovuljago jedna”, zlobno je pomislio i samo što to nije rekao naglas.

Znao je da je jako glupo to što će reći, ali toliko ga je uzrujavala svojim sterilnim prisustvom da nije izdržao.

„Šta kad bismo nas dvoje otišli nekud zajedno. Recimo, na dva-tri dana na Tatre...”



Nije bila zabezeknuta kao što je očekivao, ali je glasnije, kao da mu pokazuje perfektan posao, rekla:

„Hvala, znate, ja, ja sam udata.”

„Oh, ti kobiletino, znam da nisi devica.” Bio je ubeđen da u svojoj naivnosti stvarno misli da to do sada nije znao.

Morao je da se veoma savlada da joj ne kaže nešto grubo.



„Poštovana gospođo, upamtite da svet stoji i stajaće bez obzira da li ste udati ili niste!”

Naravno, nije shvatila šta je hteo reći.

„Hvala vam za kafu, gospodine Vatrica, izvinite, treba još one zapisnike da...”



Bilo mu je drago što odlazi, to sanduče savršenih oblika, u susednu kancelariju gde će neupadljivo sedeti sledećih deset godina za pisaćim stolom...

Stajao je pred njom divan i stasit u tamnim pantalonama i beloj košulji, sa vitkim strukom stegnutim maramom boje karmina. Bujna griva crne kose bila je u savršenoj harmoniji sa smeđim, vetrom išibanim licem. Nepokretno je stajao i palio je svojim vatrenim pogledom. Osetila je kako joj je bliza nabujala i polako pucala. Od nje su ostajali samo komadi koje je jedan po jedan bacala na zemlju. Pošao je prema njoj. Osetila je kako joj raspliće kosu vezanu u čvor i kako joj se sliva niz leđa. Onda ju je zgrabio u zagrljaj.



„Gospodine Vatrica”, slatko je prošaputala.

„Zovi me Žarko, žar ptica. Sada ću te na krilima ljubavi odneti u zemlju strasti.”

„Odnesi me i na kraj sveta, ti moja žar ptico”, šaputala je, uvijajući bela ramena oko njegovog snažnog vrata koji se na trenutak pretvorio u vlažno telo i prilikom svakog njegovog pokreta osećala kako se u njenu utrobu sliva vrućina i nekakva nepoznata snaga koja ju je primoravala da svoje beličasto telo prepusti njegovim talasajućim kukovima. Vlaga plave noći joj je curila po udovima kad ju je celu nalivenu izneo na vrh. Snažno telo se ponovo napelo snagom boga i jurilo je noćnim predelom sa belim, slašću savijenim bremenom...



Budilnik je ispunio svoju svakodnevnu dužnost, zvonio je tačno u pet. Da bi stigla još i deci da skuva ručak, mužu da prekontroliše veš, spakuje užinu a onda sve poljupcem u čelo isprati iz kuće...

Svi su već otišli. Ostalo joj je još petnaest minuta da stigne uplesti kosu u težak čvor, navući skunju koja ne otkriva ni santimetar više no što treba i zakopčati bluzu do brade. Prilikom zakopčavanja poslednjeg dugmeta spazila je u ogledalu lice još uvek mlade žene. Malo je pocrvenela, ali crvenilo je odmah nestalo sa njenog lica. Jutarnjom ulicom koračala je žena neodređenih godina, koračala ne ostavljajući tragove, i duboko, preduboko u sebi prigušivala radost što će i ovaj dan na kraju ući u vlažnu plavu noć.



Milka Zimkova

Iz priče „Tri sna letnje noći”

(Antologija Crna boja radosti)

 

Milka Zimkova (Okružna, 1951)

Prozna i dramska spisateljica, glumica, završila je studije glume na Pozorišnom fakultetu Akademija umetnosti u Bratislavi. Od početka se bavi glumom, posle angažmana u Trnavskom pozorištu opredelila se za status slobodne umetnice, glumi u pozorištima, na televiziji i u filmovima. Počela je da piše kraće prozne žanrove i sa svojom prvom knjigom „Pasla konje na betonu“ (1980) doživela je veliki uspeh. Prema motivima knjige je snimljen i film. Inspiraciju za svoju prozu nalazi u zavičaju, Istočnoj Slovačkoj, koristeći ne samo segmente lokalnog kolorita, već i dijalekat u govoru likova.



Za glavne likove uzima žene iz svoga kraja, piše o njima sa velikom dozom empatije, u njihovom traženju i (najčešće) nenalaženju sreće. Njeno pripovedanje teče glatko, uvek sa određenom dozom humora, bez jetke ironije i sarkazma. Istu narativnu tipologiju je primenjivala i u sledećim knjigama, „Pa šta“ (1986), „Bez reči“ (1999), „Intersiti“ ( 2009). Pripovetke su joj poslužile kao podloga za pet dramskih tekstova. Pisala je filmske scenarije, publicističke tekstove, sastavila je i kratki dijalekatski rečnik svog rodnog kraja. Književni kritičar Bohuš Bodač o njenim pripovetkama piše:



„Svojom prvom knjigom unela je u slovačku književnost, naročito u deo u kojem dominiraju spisateljice, osvežavajući dah. Iz njenih dvanaest pripovedaka zamirisao je dragocen začin - humor. Ali ne onaj razuzdan, karnevalski ili ne daj bože usiljen, preterano vulgaran. Njen humor je često pre opor, pun ljudskog razumevanja, čak nežan, ali i ironičan, pogađa tačno u cilj, polazeći uvek od poznavanja svakodnevnog života. Života koji ne stavlja maramicu na usta, nema obzira ni prema kome. Barem ne prema njenim ženama i devojkama. U njenim pričama skoro sve žene su usamljene, ali svoju sudbinu trpeljivo podnose. Zadovoljavaju se sitnicama, odnosno ubeđuju sebe da ima sreće i tamo gde je nama ili gde ima malo tragova o njoj. Ali u njenim pripovetkama nema nikakve pobune, nikakvog udaranja u feminističke oklope, isto tako nije joj stalo do moralisanja, davanja pouka i podizanja prstiju. Otvara prozore. Sa začuđujućom merom empatije i tužno i veselo otvara prozore u bića svojih junakinja koje trpeljivo koračaju svojim putem između muškaraca, uvek spremne da daju sebe i svoj život, da ga daju rodu, da se žrtvuju bez uslova i bezuslovno, čak da pruže ruku za raj...”