Premijera „Tamo gde smo svi ostali“

Mie Knežević i Momčila Miljkovića, koju je Mia i režirala. U fokusu ovog potresnog komada je stradanje 14 mladih ljudi u dve ogromne tragedije koje su pogodile Novi Sad u razmaku od svega nekoliko godina, a igraju Alisa Lacko, Marko Savković, Dimitrije Aranđelović, Stefan Vukić, Marko Savić, Lidija Stevanović, Dragan Kojić, Nina Rukavina, Sanja Ristić Krajnov, Dušan Jakišić, Miodrag Petrović, Zoran Bogdanov, Sanja Mikitišin i Draginja Voganjac...

– Iskustvo rada na dokumentarnoj drami svakom od nas bilo je novo – otkriva u razgovoru za “Dnevnik” Draginja Voganjac. – U osnovi dokumentarne drame je, naime, intrerpretiranje izjava, ispovesti stvarnih ljudi, koji su u vezi s nekim događajem, temom... intervjuisani. U tom postupku se otvaraju razne perspektive kako bi navedeni događaj bio osvetljen iz više uglova. Na tim temeljima je građen i „Požar”. Napravili smo, dakle, predstavu koja pozorišnim jezikom otvara pitanja, i to gomilu pitanja, i otvara perspektive kako bi posmatrač mogao da se stavi u poziciju raznih učesnika dve velike, strašne tragedije koje su potresle Novi Sad, jer ništa u njima nije crno-belo.

Tekst “Požara” zasniva se na hiljadama stranica sudskih spisa, veštačenja, svedočenja preživelih, razgovora sa roditeljima žrtava... ali bez namere da na sebe preuzme ulogu istražitelj, tužilaštva ili suda:

– Od mnoštva prikupljene građe Mia i Momčilo su napravili kostur drame, koji je tokom procesa trpeo određene korekcije, sažimanja, transformacije... Pri tome je Mia bila veoma otvorena, tako da smo svi više-manje učestvovali i u dramaturškom i rediteljskom oblikovanju predstave. Ova nas je tema odmah “uhvatila”, okupila, ujedinila, jer svi smo - iako su u podeli glumci različiti generacija, u rasponu od 24 do 64 godine, što praktično znači i razlike u iskustvu na sceni, pristupu poslu, pa i pozorišnom ukusu - već na prvoj čitajućoj probi osetili koliko je važna. I svi i sada osećamo veliku odgovornost za ovaj komad. Čak smo u nekoj fazi rada možda bili i preopterećeni tom odgovornošću: da li smo mi dobro razumeli, osetili... šta je moglo da se dešava sa ljudima koji su i lično, intimno preživljavali događaje o kojima govorimo.

U fokusu “Požara” su, ističe Draginja, mladi ljudi o kojima ova država toliko “brine” i toliko „žali” zbog činjenica da odlaze, da ih je sve manje, a kada treba da učini nešto za te iste mlade ljude, da ih - kao u slučaju Laundža i Kontrasta - zaštiti, onda se krije iza rupa u zakonu.

– Jedna od važnijih tema ovog komada je odgovornost. Njome se maše a zapravo je ima jako malo. Jer, mi živimo u jednoj infantilnoj državi, a i mi građani smo infantilni, i nikako da odrastemo i postanemo svesni svojih odluka i odgovornosti koje iz tih odluka proizilaze, ali takođe i odgovornosti zbog nečinjenja, zbog toga što ne zahtevamo, što ne pitamo, što ne insistiramo, što puštamo da se neke stvari dešavaju, što odmahujemo rukom... Naravno, čitava ova priča o odgovornosti se pre svega odnosi na sistem, na institucije i pojedince, čiji je niz pogrešnih odluka doveo do ovakvih tragičnih događaja. Jesmo nakon svega dobili Tamarin zakon, ali morale su da se dogode tragedije u kojima je živote izgubilo toliko mladih ljudi, pa onda i da se pokrene građanska inicijativa, kako bi se nešto pomerilo. Zbog toga smo svi mi odgovorni. Baš svi.

M. Stajić

Komad koji daleko premašuje lokalne okvire

– Izrazito sam znatiželjna i jedva čekam publiku. Nekoliko ljudi je već videlo komad, njihove reakcije su veoma pozitivne, ali nam je važna interakcija sa svima koji dođu na Kamernu scenu, pošto smo u “Požaru” više upućeni na publiku nego što je to možda slučaj u nekim drugim predstavama. Tim je i veći izazov, posebno u susretu sa ljudima koji imaju direktne veze s tragedijama o kojima govorimo - a u ovom gradu svako zna nekog ko je lično, intimno povezan sa ovim tragičnim, traumatičnim događajima. Ali mislim da ovaj komad daleko prevazilazi okvire Novog Sada, pa čak i ove države. Svi mi koji smo roditelji osećamo i posebnu empatiju, no uverena sam u to da ova priča dotiče svakog, bez obzira na godine. Jednostavno, nemoguće je ne biti ozbiljno potrešen...