ZNAMENITE NOVOSADSKE PORODICE - ŠTAMPARSKA DINASTIJA STOJKOV Svilena mreža sitnog tkanja: Od kuhinjskog stola do grafičkog giganta

Rodonačelnik te štamparske dinastije u Novom Sadu, kartakteristične po tome što svi muški članovi nose ime Mihajlo, jeste Mihajlo Stojkov četvrti. 

U vreme kada nije bio uobičajen samostalan rad, štamparski radnik, zaljubljenik u štamparstvo i vizionar Mihajlo četvrti sa suprugom Ružom upustio se u privatne vode otvorivši zanatsku radionicu za sitoštampu 1963. godine, iz koje će vremenom izrasti moderna štamparija Stojkov, na čijem čelu je danas pripadnik treće generacije štampara u porodici, Mihajlo šesti.   

Po rečima grafičkog inženjera Mihajla petog, avantura njegovog oca počela je u kuhinji za drvenim stolom, na prostoru od deset kvadratnih metara gde su se mešali mirisi hrane i štamparskih boja, ali njegovo druženje sa štamparskim priborom  i mašinama datira od ranije.

– Naš privatni, porodični život se stalno prepliće sa poslovnim – kaže Mihajlo Stojkov peti. – Otac mi je rođen 1926. godine u Subotici, gde je bio šegrt u privatnoj štampariji. Sa 17 godina je otišao u partizane, koji su ga kao štamparskog radnika angažovali da radi u pokretnoj vojnoj štampariji Treće armije. Po završetku rata radio je u Novom Sadu u vojnoj štampariji do demobilizacije. Nakon toga se vratio u Suboticu gde se oženio Ružom i tu smo se rodili sestra Beatrisa i ja. Usledio je period njegovog rada po raznim štamarijama i gradovima. 

Savez grafičkih radnika Jugoslavije poslao ga je u Makedoniju, pa u Prištinu. Vrativši se posle toga u Suboticu, zaposlio se 1954/55. u štampariji Jugoslovenske železnice, potom se u Novom Sadu, gde je 1958. sagradio kuću,  zapošljava u štampariji Budućnost. Radio je neko vreme u Forumu i u Dnevniku. Iz Dnevnika prelazi u štampariju Progres 1961.

Prelomni trenutak u porodičnom biznisu, po rečima Mihajla petog, dogodio se kada je brat od strica njegovog oca,  Tibor Stojkov, iste 1961. godine, doneo drveni ram na kom je bila zategnuta svilena mreža sitnog tkanja. 

– Objasnio je da je to za sitoštampu – priča Mihajlo Stojkov peti. – Sitoštampa je i sada, a pogotovu tada bila grana grafičke industrije za koju ne zna puno ljudi. Predložio je da njih dvojica pokrenu taj posao i obogate se... Otac je prihvatio predlog, radeći još uvek u Progresu. Ubrzo su se njih dvojica razišli i tata je registrovao 1963. godine na mamino ime samostalnu zanatsku radnju koja je prerasla u današnju veliku štampariju. 

Obim posla se samo posle godinu toliko uvećao da je rodonačelnik štamparske dinastije Stojkov  napustio Progres i potpuno se posvetio privatnom biznisu. U praktičnom smislu, kako je rekao njegov naslednik, to je značilo da se radionica proširila i na podrum porodične kuće u Adamovićevom naselju.

Veoma brzo među poslovima koje su velike štamparije izbegavale poput štampanja vizitkarti, pozivnica, diploma i mnogo toga još zbog malih tiraža i male zarade, Stojkovi prednost stiču štampanjem plakata. Dolazak slikara Miodraga Miše Nedeljkovića 1966. kod Stojkovih s plakatom za Sterijino pozorje, u izvesnom smislu označio je početak nove etape u njihovom poslu po kojoj su postali prepoznatljivi. 

– Bio je to izazov koji su uspešno savladali, jer nije bilo toga što njih dvoje nisu mogli da reše. Sledeće godine Mirko Stojnić donosi drugi plakat. Posle nekoliko godina mi smo mogli da se pohvalimo da smo sarađivali sa mnogim dizajnerima Novog Sada u kom se oformila čitava škola plakata. Većina plakata je realizovana u tehnici sitoštampe u našoj štampariji. Plakati su jedno od obeležja naše kuće – kaže Mihajlo peti. 

Veza koju su ostvarili sa UPIDIV-om ovenčana je mnogobronim nagradama i priznanjima kao i pridruženim članstvom štamparije u UPIDIV-u. 

Razvojni put štamparije išao je uzlaznom linijom. Bez većih trzavica prebrodili su i krizu početkom sedamdesetih izazvanu „Titovim pismom“ koja je uzrokovala zatvaranje velikog broja samostalnih zanatskih radnji. I iz nje izlaze jači – kupuju novu opremu koja im omogućava štampu u formatu B-1 jer u to vreme u Novom Sadu i široj okolini nije bilo štampara koji su mogli da štampaju velike plakate. Slede stručni skupovi štampara, sajmovi... Mihajlo peti završava grafički inženjering u Zagrebu, u jedinoj višoj grafičkoj školi u tadašnjoj Jugoslaviji. Nakon školovanja i vojske posvetio se potpuno porodičnom poslu sa suprugom Dragicom. Vremenom su polako iz posla izlazili njegovi roditelji, o kojima je Leposava Kljaić napisala knjigu „Više od štampe“. 

U novi milenijum Stojkovi su zakoračili s novim poslovnim objektom koji se prostire sada na 3.500 metara kvadratnih  i novom generacijom iz svojih redova u poslu. Uključili su se kćerka Mihajla petog i Dragice - Aleksandra i sin Mihajlo (šesti). Mihajlo sedmi, koji je tek relativno skoro došao na svet će verovatno kao i svi nosioci porodičnog imena pre njega odrastati zajedno s porodičnim poslom.   

Zorica Milosavljević