„Alkatraz” čuva najokorelije ubice

 u posebnoj jedinici požarevačke „Zabele” zvanoj „Alkatraz”.



U tom zatvoru Legija je od 9. jula 2010. godine, nakon što su postale pravosnažne presude kojima je osuđen na maksimalne kazne zatvora od 40 godina po optužbama za učešće u organizovanju nekoliko teških krivičnih dela: atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića, „nameštanja“ saobraćajke na Ibarskoj magistrali u kojoj su poginula četvorica funkcionera SPO-a, ubistva Ivana Stambolića i pokušaja atentanta na Vuka Draškovića u Budvi, kao i više krivičnih dela „zemunskog klana“.

U „zatvoru u zatvoru” 29 osuđenika služi kaznu od 40 godina zatvora. Najveći broj tih robijaša je u sedmom paviljonu, ili, kako ga popularno zovu, „Alkatrazu”, koji se nalazi u samom srcu Kazneno-popravnog zavoda u Požarevcu. Opasan je sa svih strana zidom visokim i do šest metra, na čijem vrhu je bodljikava žica, a tu si i karaule, odakle zatvorenike nadgledaju naoružani stražari.



Svaki korak i približavanje zidu prati istovremeno po nekoliko bezbednosnih kamera. Zatvorenici su 22 sata zaključani u ćelijama i samo dva sata dnevno izlaze u šetnju. Zbog opasnosti od obračuna zavađenih grupa, kojih ima mnogo u sedmom paviljonu, čuvari procenjuju ko, kada i s kim može da izađe u šetnju ili na sportski teren da vežba.



Zgrada ima dva sprata s po dva krila, koja deli kontrolna soba, i ukupno 60 ćelija s video-nadzorom. Svaka ćelija je od po deset kvadrata, ima tuš-kabinu, ormarić, sto, stolicu, lavabo, ogledalo, krevet, radijator, čučavac, dve utičnice i priključak za televizor. Iznad duplih metalnih vrata u ćeliji je kamera za video-nadzor. Izgradnja paviljona specijalne namene, prvog objekta takvog tipa u Srbiji posle 30 godina, koji može da primi 120 zatvorenika, trajala je godinu i koštala je oko 160 miliona dinara.



Pravila o kućnom redu predviđaju da zatvorenici ustaju u šest ujutru, a svetla se gase u 23.07. Svakoga dana zatvorenici imaju pravo na dva sata šetnje, dok su im jednosatne posete članova porodice omogućene jednom mesečno. Za razliku od drugih, taj zatvor nema „ljubavnu sobu“ i prilikom poseta zatvorenici ne mogu doći u direktan fizički kontakt sa svojim posetiocima, već s njima pričaju kroz pancirno staklo, putem interfona. U sobi za dnevni boravak je telefonska govornica, a svi telefonski razgovori, izuzev s braniocem, snimaju su.

Zatvorsko dvorište, od oko 100 kvadratnih metara, sastoji se od dva boksa i natkriveno je čeličnom žicom. U posebnom odeljenju su i ambulanta, kuhinja i soba za rekreaciju.



Prema osuđenicima posebnog odeljenja požarevačke „Zabele“ primenjuje se pooštreni režim, sami su u ćeliji, a dodir sa spoljnim svetom obavlja se pod kontrolom zatvorske uprave i suda, izuzev kontakata s advokatom. Osuđenik ima pravo da se dopisuje s bračnim partnerom i roditeljima, a s drugim osobama uz pisanu saglasnost suda. Sadržaj pisama se nadzire, osim s braniocem, a o svim primljenim i otpremljenim pismima vodi se posebna evidencija. Pravo na telefonski razgovor osuđenik ima najviše dva puta mesečno s bliskim srodnicima, dok se s ostalim osobama razgovori obavljaju uz saglasnost predsednika suda.



U „Alkatrazu”, osim Legije, kaznu izdržavaju i nekadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković, osuđen na 40 godina zbog četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. godine, kada su pri pokušaju atentata na Vuka Draškovića ubijeni funkcioneri SPO-a Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Dragan Vušurović i Vučko Rakočević.

Maksimalno obezbeđenje iza sedam brava ima i Zvezdan Jovanović, koji je osuđen na 40 godina zato što je pucao u premijera Đinđića. U „Zabeli” je u Aleksandar Simović, dok je njegov brat Miloš u Centralnom zatvoru.



Tu su i Nenad Ilić i Branko Berček, zbog ubistva četvorice članova SPO-a i za pokušaj ubistva Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali,

kao i Nenad Bujošević, osuđen na 35 godina, Duško Maričić i Leonid Milivojević, koji su dobili po 30 godina.



S. H. D.