„Алкатраз” чува најокорелије убице

 у посебној јединици пожаревачке „Забеле” званој „Алкатраз”.



У том затвору Легија је од 9. јула 2010. године, након што су постале правоснажне пресуде којима је осуђен на максималне казне затвора од 40 година по оптужбама за учешће у организовању неколико тешких кривичних дела: атентата на премијера Србије Зорана Ђинђића, „намештања“ саобраћајке на Ибарској магистрали у којој су погинула четворица функционера СПО-а, убиства Ивана Стамболића и покушаја атентанта на Вука Драшковића у Будви, као и више кривичних дела „земунског клана“.

У „затвору у затвору” 29 осуђеника служи казну од 40 година затвора. Највећи број тих робијаша је у седмом павиљону, или, како га популарно зову, „Алкатразу”, који се налази у самом срцу Казнено-поправног завода у Пожаревцу. Опасан је са свих страна зидом високим и до шест метра, на чијем врху је бодљикава жица, а ту си и карауле, одакле затворенике надгледају наоружани стражари.



Сваки корак и приближавање зиду прати истовремено по неколико безбедносних камера. Затвореници су 22 сата закључани у ћелијама и само два сата дневно излазе у шетњу. Због опасности од обрачуна завађених група, којих има много у седмом павиљону, чувари процењују ко, када и с ким може да изађе у шетњу или на спортски терен да вежба.



Зграда има два спрата с по два крила, која дели контролна соба, и укупно 60 ћелија с видео-надзором. Свака ћелија је од по десет квадрата, има туш-кабину, ормарић, сто, столицу, лавабо, огледало, кревет, радијатор, чучавац, две утичнице и прикључак за телевизор. Изнад дуплих металних врата у ћелији је камера за видео-надзор. Изградња павиљона специјалне намене, првог објекта таквог типа у Србији после 30 година, који може да прими 120 затвореника, трајала је годину и коштала је око 160 милиона динара.



Правила о кућном реду предвиђају да затвореници устају у шест ујутру, а светла се гасе у 23.07. Свакога дана затвореници имају право на два сата шетње, док су им једносатне посете чланова породице омогућене једном месечно. За разлику од других, тај затвор нема „љубавну собу“ и приликом посета затвореници не могу доћи у директан физички контакт са својим посетиоцима, већ с њима причају кроз панцирно стакло, путем интерфона. У соби за дневни боравак је телефонска говорница, а сви телефонски разговори, изузев с браниоцем, снимају су.

Затворско двориште, од око 100 квадратних метара, састоји се од два бокса и наткривено је челичном жицом. У посебном одељењу су и амбуланта, кухиња и соба за рекреацију.



Према осуђеницима посебног одељења пожаревачке „Забеле“ примењује се пооштрени режим, сами су у ћелији, а додир са спољним светом обавља се под контролом затворске управе и суда, изузев контаката с адвокатом. Осуђеник има право да се дописује с брачним партнером и родитељима, а с другим особама уз писану сагласност суда. Садржај писама се надзире, осим с браниоцем, а о свим примљеним и отпремљеним писмима води се посебна евиденција. Право на телефонски разговор осуђеник има највише два пута месечно с блиским сродницима, док се с осталим особама разговори обављају уз сагласност председника суда.



У „Алкатразу”, осим Легије, казну издржавају и некадашњи начелник Ресора државне безбедности Радомир Марковић, осуђен на 40 година због четвороструког убиства на Ибарској магистрали 3. октобра 1999. године, када су при покушају атентата на Вука Драшковића убијени функционери СПО-а Веселин Бошковић, Звонко Осмајлић, Драган Вушуровић и Вучко Ракочевић.

Максимално обезбеђење иза седам брава има и Звездан Јовановић, који је осуђен на 40 година зато што је пуцао у премијера Ђинђића. У „Забели” је у Александар Симовић, док је његов брат Милош у Централном затвору.



Ту су и Ненад Илић и Бранко Берчек, због убиства четворице чланова СПО-а и за покушај убиства Вука Драшковића на Ибарској магистрали,

као и Ненад Бујошевић, осуђен на 35 година, Душко Маричић и Леонид Миливојевић, који су добили по 30 година.



С. Х. Д.