Slankamen lepši od Sankt Peterburga

trener, sudija, novinarka, supruga i majka dve ćerke. – Ostavila sam kišni Peterburg na jedva 15 stepeni, a na izlasku iz aviona dočekalo me je preko 30. To sam oduvek želela jer mi u Piteru imamo tek 27 sunčanih dana godišnje. Uz to, mnogo sam putovala, ali takvu toplinu i ljubazan odnos prema Rusima nigde kao u Srbiji nisam doživela.

Svojevremeno prvakinja Evrope i vicešampionka sveta u savateu, stekla je zlatnu medalju u kik-boksu Zajednice Nezavisnih Država i bronzanu Rusije. Od lane skuplja ordenje na takmičenjima u disciplini snage. Po godinama je veteranka, ali se zbog vitalnost nadmeće s mlađima od sebe.

– Nakon srednje škole, zaposlila sam se u jednom od 40 lenjingradskih pozorišta i udala se za slikara. Brzo sam se zasitila boemskog života, koji mi se učinio ispraznim. Posle prijateljskog razvoda ostala nam je ćerka, kojoj sam dala neobično ime Agata, da ni na kilometar nema vršnjakinje istog imena. U mom razredu, od deset devojčica, šest su bile Nataše. Svoje ime sam tek ovde zavolela – poverava se Natalija. Pre 17 godina je u Beogradu upoznala sadašnjeg muža Vuleta.

– Deceniju smo zajedno živeli u Peterburgu, uštedeli malo para i kupili vikendicu u Slankamenu. Kad sam napunila 40 godina i neplanski zatrudnela, napustila sam Rusiju, posao starijeg boks-trenera i s Vuletom došla u Slankamen, uživala u lepoti i odlučila da ostanem. Tokom trudnoće sa ćerkom Slavicom ugojila sam se 20 kila i moja prijateljica, Ukrajinka Marina, ovde udata već četvrt veka, nagovorila me je da se upišem u klub dizača tegova i bodibildinga „Jedinstvo“ iz Stare Pazove.

Treninzi su brzo skinuli višak kilograma i vratili je u formu. Lane je na Republičkom prvenstvu postala vicešampionka i zlatna veteranka u potiskivanju tereta, a nedavno na Otvorenom prvenstvu Beogradskog Saveza za dizanje tegova, u kategoriji seniora do 53 kilograma bila treća. Volela bi da Srbiju predstavlja na evropskim i svetskim prvenstvima.

Ljubav za sport je stekla u porodici. Tata Genadij je bio šampion SSSR-a u višednevnom biciklizmu, takmičar u nordijskom skijanju, izumitelj patenta za snaženje ruku skijaša, a potom trener. Stric Vladimir je akademik, doktor pedagogije i dugogodišnji direktor čuvenog Državnog instituta fizičke kulture i zdravlja. Utemeljio ga je biolog Petar Francevič Ljesgaft, potomak Nemaca koje je Petar Veliki s brojnim strancima doveo da pomognu podizanje Sankt Peteburga i razvoj Rusije.

Natalijini sugrađani s najvećim pijetetom pamte opsadu Lenjingrada od septembra 1941. do kraja januara 1944.

– Hitler je odlučio da oko tri miliona žitelja uništi, a grad sravni sa zemljom. Sukob dveju vojski na bojnom polju je častan okršaj, ali kad je grad opsednut ne dan-dva, već 872, to je užas. Moja mama je na početku opsade bila petogodišnje dete, a imala je dve mlađe sestre. Njihov otac bio je oficir na frontu s Fincima. Radnici su u početku dobijali pola kilograma hleba dnevno, a žene i deca po četvrt, da bi uskoro sledovanja bila prepolovljena. Zima je stigla rano u grad bez hrane. Jeli su malter sa zidova, koru drveta, a zabeležen je i kanibalizam. Čuveni je stih Ane Ahmatove koji kazuje: „Iz svih prozora gleda smrt!“ U svom dnevniku, koji je bio dokazni materijal na Nirnberškom procesu, devojčica od 11 godina Tanja Savičev je zapisala: „Savičevi su umrli. Svi su umrli. Tanja je sama.” Šostakovičeva „Sedma simfonija“, posvećena herojstvu grada-mučenika, emitovana je avgusta 1942. da ohrabri opkoljene. Trogodišnju opsadu nije preživelo više od milion ljudi.

– Muževi su otišli na front, a žene morale same da brinu o nejakima. Moja baka je izgubila snagu i htela da se obesi. Srećom, sa ćerkama je evakuisane „putem života“ po ledu jezera Ladoga, jedinim kojim je dopremana hrana i ljudi seljeni u druge delove zemlje. Država i dalje brine o „blokadnjicima“, pa naknadu za ratne patnje daje i njihovoj deci. Moja mama, inženjerka-konstruktor, dobija je uz penziju – kaže Natalija. – Tata, optičar, iako dugo u penziji, i dalje radi, pa po zakonu prima punu platu i pola penzije. I moj stariji brat Aleksandar je penzioner. On je završio Lenjingradski institut sporta pre mene i kao sportski direktor turističkog prekookeanskog broda „Mihajl Ljermotov“ plovio svetom. Mlađi brat Slava živi u Peterburgu kraj Neve, po količini vode trećoj reci u Evropi, iza Volge i Dunava, na kojem sam se ja smestila s mojim Vuletom. Pošto sa mnom priča ruski, susedi ga zovu Vule Rus.

Naša strankinja priča da joj je iz domovine svaki mesec stizao novac za trudničko bolovanje, „a kao nagradu što sam rodila ruskog državljanina, dobila sam gotovo 1.000 evra“.

– Sad malo radim preko interneta. Ne živimo raskošno, ali imamo dovoljno da jednom-dva put godišnje obiđem porodicu, prijatelje i najlepši grad na svetu, moj Peterburg – ponekad je nostalgična Nata.

Specijalista za pripremu sportista u više disciplina, razmišlja o tome da osnuje sportsku školu, ali ovde još nije poznata. Verovatno će joj medalje s državnih takmičenja omogućiti da okupi žene starijeg doba, promoviše sport i rekreaciju kao način lečenja i čuvanja zdravlja.

Jelena Stamenković