Сланкамен лепши од Санкт Петербурга

тренер, судија, новинарка, супруга и мајка две ћерке. – Оставила сам кишни Петербург на једва 15 степени, а на изласку из авиона дочекало ме је преко 30. То сам одувек желела јер ми у Питеру имамо тек 27 сунчаних дана годишње. Уз то, много сам путовала, али такву топлину и љубазан однос према Русима нигде као у Србији нисам доживела.

Својевремено првакиња Европе и вицешампионка света у саватеу, стекла је златну медаљу у кик-боксу Заједнице Независних Држава и бронзану Русије. Од лане скупља ордење на такмичењима у дисциплини снаге. По годинама је ветеранка, али се због виталност надмеће с млађима од себе.

– Након средње школе, запослила сам се у једном од 40 лењинградских позоришта и удала се за сликара. Брзо сам се заситила боемског живота, који ми се учинио испразним. После пријатељског развода остала нам је ћерка, којој сам дала необично име Агата, да ни на километар нема вршњакиње истог имена. У мом разреду, од десет девојчица, шест су биле Наташе. Своје име сам тек овде заволела – поверава се Наталија. Пре 17 година је у Београду упознала садашњег мужа Вулета.

– Деценију смо заједно живели у Петербургу, уштедели мало пара и купили викендицу у Сланкамену. Кад сам напунила 40 година и неплански затруднела, напустила сам Русију, посао старијег бокс-тренера и с Вулетом дошла у Сланкамен, уживала у лепоти и одлучила да останем. Током трудноће са ћерком Славицом угојила сам се 20 кила и моја пријатељица, Украјинка Марина, овде удата већ четврт века, наговорила ме је да се упишем у клуб дизача тегова и бодибилдинга „Јединство“ из Старе Пазове.

Тренинзи су брзо скинули вишак килограма и вратили је у форму. Лане је на Републичком првенству постала вицешампионка и златна ветеранка у потискивању терета, а недавно на Отвореном првенству Београдског Савеза за дизање тегова, у категорији сениора до 53 килограма била трећа. Волела би да Србију представља на европским и светским првенствима.

Љубав за спорт је стекла у породици. Тата Генадиј је био шампион СССР-а у вишедневном бициклизму, такмичар у нордијском скијању, изумитељ патента за снажење руку скијаша, а потом тренер. Стриц Владимир је академик, доктор педагогије и дугогодишњи директор чувеног Државног института физичке културе и здравља. Утемељио га је биолог Петар Францевич Љесгафт, потомак Немаца које је Петар Велики с бројним странцима довео да помогну подизање Санкт Петебурга и развој Русије.

Наталијини суграђани с највећим пијететом памте опсаду Лењинграда од септембра 1941. до краја јануара 1944.

– Хитлер је одлучио да око три милиона житеља уништи, а град сравни са земљом. Сукоб двеју војски на бојном пољу је частан окршај, али кад је град опседнут не дан-два, већ 872, то је ужас. Моја мама је на почетку опсаде била петогодишње дете, а имала је две млађе сестре. Њихов отац био је официр на фронту с Финцима. Радници су у почетку добијали пола килограма хлеба дневно, а жене и деца по четврт, да би ускоро следовања била преполовљена. Зима је стигла рано у град без хране. Јели су малтер са зидова, кору дрвета, а забележен је и канибализам. Чувени је стих Ане Ахматове који казује: „Из свих прозора гледа смрт!“ У свом дневнику, који је био доказни материјал на Нирнбершком процесу, девојчица од 11 година Тања Савичев је записала: „Савичеви су умрли. Сви су умрли. Тања је сама.” Шостаковичева „Седма симфонија“, посвећена херојству града-мученика, емитована је августа 1942. да охрабри опкољене. Трогодишњу опсаду није преживело више од милион људи.

– Мужеви су отишли на фронт, а жене морале саме да брину о нејакима. Моја бака је изгубила снагу и хтела да се обеси. Срећом, са ћеркама је евакуисане „путем живота“ по леду језера Ладога, јединим којим је допремана храна и људи сељени у друге делове земље. Држава и даље брине о „блокадњицима“, па накнаду за ратне патње даје и њиховој деци. Моја мама, инжењерка-конструктор, добија је уз пензију – каже Наталија. – Тата, оптичар, иако дуго у пензији, и даље ради, па по закону прима пуну плату и пола пензије. И мој старији брат Александар је пензионер. Он је завршио Лењинградски институт спорта пре мене и као спортски директор туристичког прекоокеанског брода „Михајл Љермотов“ пловио светом. Млађи брат Слава живи у Петербургу крај Неве, по количини воде трећој реци у Европи, иза Волге и Дунава, на којем сам се ја сместила с мојим Вулетом. Пошто са мном прича руски, суседи га зову Вуле Рус.

Наша странкиња прича да јој је из домовине сваки месец стизао новац за трудничко боловање, „а као награду што сам родила руског држављанина, добила сам готово 1.000 евра“.

– Сад мало радим преко интернета. Не живимо раскошно, али имамо довољно да једном-два пут годишње обиђем породицу, пријатеље и најлепши град на свету, мој Петербург – понекад је носталгична Ната.

Специјалиста за припрему спортиста у више дисциплина, размишља о томе да оснује спортску школу, али овде још није позната. Вероватно ће јој медаље с државних такмичења омогућити да окупи жене старијег доба, промовише спорт и рекреацију као начин лечења и чувања здравља.

Јелена Стаменковић