Zoran Kostić Cane: O vremenu sadašnjem, prošlom i budućem

Želim da pozdravim sve ljude, želim da im čestitam Novu godinu i želim da ih zamolim, da mi oproste ako sam ih povredio slučajno, rekao je Zoran Kostić Cane, frontmen „Partibrejkersa” koji je za doček Nove godine svirao u Novom Sadu na Trgu slobode. O novom albumu, paralelnom bendu, vremenu sadašnjem, prošlom i budućem, Cane priča za Dnevnikov „TV magazin”...

Po čemu ćeš pamtiti 2015?

- Po teškim stvarima, na početku godine su mi umrli roditelji, imao sam neku tešku operaciju oka...kao da sam bio između sudara dva voza, ali opet tu je bio bend, tu su bili „Brejkersi”, koji su mi pružili da što lakše savladam sve to. Imali smo turneju, toliko smo svirali, nikad više - ni kao mladi, čak smo imali dva-tri nastupa koji ulaze u prvih 15 nastupa karijera, stvarno smo razvalili. Pamtim po visokoj temperaturi i borbi za dah...

Tu godinu pamtimo i po novom studijskom albumu „Partibrejkersa” „Sirotinjsko carstvo”, koji je odraz vremena u kojem živimo...

- Živimo u vremenu velike sugestije, živimo u vremenu gde nije dozvoljeno čoveku da misli svojom glavom, da dolazi do nekih svojih zaključaka, subjekti, objekti, uzroci, posledice, ili već kako su nas učili u školi ili već kako je neke postulate dala ova civilizacija, umorna i na izdisaju, kojoj i mi pripadamo i umiremo, izdišemo zajedno sa njom... Rihtanje sopstvene brzine u besmislenom ubrzanju u kojem živimo...

Bogate više ne zanima novac, pošto ga toliko imaju, izgubio je vrednost. Ne zanima ih novac, zanima ih vlast nad čovekom, vlast nad njegovim mozgom...

To je pitanje percepcije, mogu da me kapiraju i ovako i onako, to je njihovo, ali moraju da očekuju i odgovor. Moj odgovor je uvek organski, samo kad to prelazi u pitanje eksploatacije, mahinacije i nekog rukovanja mojom suštinom koja nije na prodaju...

Da li je „Sirotinjsko carstvo” zapravo životinjsko carstvo, odnosno životinjska farma na kojoj caruje Veliki brat?

- Nisu frka ti rijaliti programi, nego su frka ljudi besposleni, besmisleni, koji gledaju tuđe đubre, jer svoga dobra nemaju, nemaju svoja posla, 24 časa gledaju neke ljude koji su frikovi, koji su takvi kakvi jesu, neko ih okupio na jedno mesto, oni nemaju ništa drugo nego da prodaju sebe, to je neko roblje za neku sirotinjsku zabavu...

Na toj ploči „Sirotinjsko carstvo” je napisano - velika zloupotreba ljudskih odnosa. Znači mali neki sitni interes našom siromašnom malom sredinom fura, ljudi prestaju da budu ljudi, jer da bi bili ljudi moraju da se odrede, a kad se odrede onda postaju meta onome kome naše prisustvo smeta. Mi smo uzbuna za neki veštački poredak stvari koji kaže nemoj ništa da kvariš. Pripadam ljudima koji su smetnja za unapred napravljenu neku veštačku sliku o nečemu, a mi se ne uklapamo u tu sliku.

Reagujem na zloupotrebu, reaguje moje biće, osipam se i ojedam se u trenutku kad hoće neko sa svojim prstima na kojima ima tragova male ili velike nužde, da se prema meni odnosi kao prema javnoj površini, koja je dostupna svima, da iskoriste bez minimuma odgovornosti. Znači u meni se ne vidi čovek, da ne pričam to umetnik ili neko ko će da napiše neku pesmu, ne, u meni se samo vidi činilac zabave nečije dokonosti, znači ja sam tu samo mali zabavljač koji treba nešto da uradi za nekog dokonog praznoglavca, koji se smeje bilo čijoj ideji, a ne samo mojoj, a kao što znamo ideja je veća od svakog čoveka.

Kako ste opstali 33 godine?

- Kao da uvek počinjemo iz početka, kao da nema ništa, ima neko iskustvo koje te opominje da ne grešiš mnogo, a mi stalno grešimo, to je u ljudskoj prirodi. Velika je ljubav, prvo pričam o meni i Antonu i o svim tim momcima koji su prošli kroz bend i momcima koji sada sviraju: Laki, Darko i Robert, koji toliko imaju poverenja u nas, u naš kretenluk nekada i sve to, da mogu da nas isprate, da nekako možemo da dođemo do nekog ishodišta, imaju poverenja, odani su, toga nema u ovom svetu...

I dalje je ljubav prema toj svirci, teško padaju ta putovanja, izlazak na binu na 35 stepeni pod upaljenim reflektorima, postajem nakostrešen ponekad, živci mi se ježe, mirnoća iz mene beži, ali kad čujem prvi rif zaboravim na sebe u tom trenutku i onda sam u procesu harmonije i jedinstva...

Paralelno sa „Brejkersima” počeo si da stvaraš i sa novim bendom „Škrtice”?

- Kad sviraš s nekim 33 godine hoćeš da vidiš malo i drugog sveta, to su za mene OK druženja. Mi sada završavamo našu ploču „Škrtica”, imali smo par nastupa, vidim ljudi razmišljaju i ulaze u proces jedinstva, u proces rastakanja i ponovnog vraćanja, kao razbijanje jezgra, znači razbijamo atome koji se opet kupe i prave neko novo jezgro.

Pre „Škrtica” sam svirao sa drugim ljudima, zvali smo se „Mamuti”, Đura iz „Eyesburna-a”, Nemanja iz „Jarbola” i naš stari basista Miša, to je pank-rok. Napravili smo jedanaest stvari, izdešavale su se neke stvarčice i mi smo se razišli svako na svoju stranu, ali napravili smo strašne stvari: „Tehnološki višak”, „Sintetička stvarnost”...

Pre nekih godinu dana objavljeno je reizdanje na CD-u kultne kompilacije „Artistička radna akcija”, na kojoj se pojavljuju snimci tvog benda iz mladosti „Radnička kontrola”?

- „Dosada” je inicijalna kapisla za sve ostalo, kontakt sa slušaocem po sistemu provokacije, pozivanje na život... Ja tu nisam imao ni 17 godina, snimao sam tu stvar pre podne, posle podne sam išao u školu... Sa „Radničkom kontrolom” bio sam predgrupa na poslednjem nastupu „Šarla akrobate” u Ljubljani 4. oktobra 1981, bio sam prisutan kada se veliki bend raspadao. Video sam sve to, Milan, Koja i VD, kao glečeri što se odvajaju, padaju, nestaju i dižu nivo mora...

Na toj kompilaciji je i pesma „TV u koloru”. Gledaš li uopšte TV, ima li danas šta da se vidi?

- Ima šta da se vidi, moraš da tražiš kao u životu, ali moraš da znaš gde da tražiš i šta da tražiš. Ja gledam Dnevnik u pola osam, gledam, jer tu svašta mogu da vidim, nevidljivo mastilo, šta piše između redova, šta se priča i poručuje. Onda volim taj naučni program, volim da gledam priče iz Drugog svetskog rata, moja žena kaže da nam je Hića čest gost u kući. Volim da gledam sve te Diskaveri fazone, volim drugi kanal RTS-a... Naravno, sav šljam koji se nudi od programa pretrčim, ali dok idem dalje vidim šta se dešava, to je samo fazon u tome šta ti treba, šta očekuješ i šta ćeš dobiti.

Minja Dunđerski

Sledeća generacija

Mladima samo treba reći, iz svog iskustva, koje mora da bude autentično i originalno, šta mi mislimo da je za njih. Meni je drago što sin David svira gitaru (ranije u bendovima „Machine Gun” i „Mentalna korekcija”, a sada „Revoltaža” i „Grupa JNA”). Naravno, ja mu uvek pričam o posledicama svega toga i da bi trebalo da uči, kao svaki otac što priča svome detetu. Moja ćerka svira klavir i to je super. Nekad se prepuštam maštarijama, pa ih vidim zajedno na bini u bendu koji se zove „Božiji rođaci”.

Onda vidim kad moja Mica peva „Search And Desroy”, sa psećom ogrlicom oko vrata i kratkom kosom, obučena kao Igi Pop sa „Raw Power”, u onim pantalonama, a ovaj odvaljuje rifove... Šalu na stranu, zaštititi decu, prvenstveno zaštititi od nas, jer mi njima uzimamo sve najbolje, kvarimo ih misleći da ih dobro vaspitavamo, ali ako deponujemo neprolazne vrednosti u njih ima neke šanse da znaju razliku između dobra i zla u ovom vremenu mutiranog zla.