Apdajk je bio učenik Vladimira Nabokova

da li je jedna od njihovih dužnosti  da budu i profesori kreativnog pisanja, odnosno - da stvaraju pisce?

Šta o tome misle profesori koji, osim što podučavaju, i sami pišu, saznaćemo u seriji razgovora koji se tiču kako svojevrsnog, imaginarnog “odeljenja za kreativno čitanje”, tako i (kratkog) kursa kreativnog pisanja. Možda stignemo i do odeljenja za čitanje dobrih knjiga, a najposle i do mobilne kancelarije za brzu popravku rukopisa, ko zna... Svoja iskustva su dosada izneli Sava Damjanov, Mihajlo Pantić i Milisav Savić. A šta o ovome misli  Zoran Đerić?

PAVIĆ PRE „HAZARSKOG REČNIKA”: Kada sam upisao studije književnosti u Novom Sadu, 1979. godine, na jednom prijemu brucoša obratio nam se tadašnji dekan Filozofskog fakulteta Milorad Pavić i rekao nam da mi nismo upisali ove studije kako bismo postali pisci, već istoričari i profesori književnosti. Verujem da su oni poput mene, koji su već nešto pisali, poeziju ili prozu, bili pomalo razočarani. Posebno jer su to čuli od onoga u koga su se kao pisca zaklinjali. Iako Pavić još nije bio objavio „Hazarski rečnik”, mi smo od starijih studenata znali ko je bio Pavić i čitali njegovu poeziju i prozu. Istorijske studije smo upoznali tek kasnije, tokom studija srpske književnosti 19. veka. To što nam je tada rekao dekan Pavić upamtio sam i često ponavljao, evo sad već više od 35 godina, mnogim prijateljima, kolegama piscima, a poslednjih 15 godina i svojim studentima. Tada mladi i neiskusni, pitali smo se zašto se književnost ne proučava i uči, poput glume, sviranja nekog instrumenta, slikanja, vajanja i crtanja ili nekog drugog umetničkog predmeta. Dobijali smo odgovor da je to nemoguće. Da je književnost naučna disciplina, a ne umetnička, pa se zato i proučava drukčije od ostalih umetnosti. Tada sam poverovao da se dobar pisac postoje isključivo izučavanjem drugih pisaca, od književne istorije, preko književnih dela, do književne teorije, a sa njom i interpretacije, književne kritike.

KNJIŽEVNE VEČERI KAO PODSTICAJ: Na našim fakultetima kursevi kreativnog pisanja novijeg su datuma, ali mi smo čuli da je takva praksa postojala, recimo u Americi, mnogo pre, i da su tamo pisanje predavali poznati pisci, naročito bitnici, kao i neki drugi uspešni savremeni autori poezije i proze. Počeli su se tada i kod nas, isprva stidljivo, organizovati neki kursevi pisanja, ali izvan fakultetskih prostora. Nisam bio polaznik sličnih kurseva, ali sam redovno odlazio na književne promocije i slušao pisce i tako, na izvestan način, dobijao podsticaj za dalja istrajavanja u književnosti. Mislim da je takav slučaj i sa drugim, pre svega mladih piscima, koji su dolazili na književne večeri, ne samo kako bi videli pisca knjige koja se promoviše, nego i čuli od njega ponešto lično, pre svega njegovo iskustvo, ili nameru, pri pisanju određenih dela.

DVOZANADŽIJE: Mnogi profesori književnosti su bili tzv. dvozanadžije (ovaj termin sam prvi put čuo od Milorada Pavića, koji je isticao da je on upravo to bio), znači da su, pored istorije ili teorije književnosti, i sami pisali poeziju ili prozu. Da pomene samo nekoliko primera, meni bliskih. Vladimir Nabokov je u Ameriku došao kao ruski pisac iz emigracije, afirmisan među ruskom emigracijom kao pesnik i pripovedač, pa i romanopisac. Počeo je da predaje na američkom univerzitetu u En Arboru i predavao je svetsku književnost dok nije postigao uspeh sa romanom „Lolita”, posle čega se povukao u Švajcarsku i posvetio isključivo pisanju romana. Među njegovim studentima su bili potonji važni američki pisci, poput Džona Apdajka.

BIO SAM NA PREDAVANJU DŽ. M. KUCIJA: U Americi su predavali poljski pisci Česlav Miloš i Stanislav Baranjčak. Miloš je otišao u emigraciju iz diplomatije, da bi se posvetio pisanju i profesuri. Baranjčak je donedavno (umro je prošle godine), predavao na istoj katedri poljsku i američku književnost. Jednom prilikom sam u Krakovu, pre desetak godina, slušao predavanja DŽ. M. Kucija, nobelovca iz Južnoafričke republike, koji je bio profesor na tamošnjem univerzitetu dok nije emigrirao u Australiju i tamo nastavio sa profesurom i pisanjem.

DVA ZANATA: Pisci sa kojima sam ja ulazio u književnost, rođeni između 1950. i 1960. godine, takođe je bila sa dva zanata, tj. pored pisanja poezije ili proze, pisali su književnu kritiku, a neki od nas su se bavili i književnom istorijom, odnosno književnom teorijom. Dodajmo tome i prevođenje, kao jedan od zanata, a njime su se takođe bavili pojedini pisci i bave se i dalje, onda ćemo dobiti zaključak da je uz pisanje nekako logično išlo njegovo promišljanje, pa i vrednovanje onoga što pišu drugi, kako naši savremenici, tako i naši prethodnici. A ko je imao više iskustva (znanja) o tome, od onih koji su književnost studirali, a potom, neki od nas, i nastavili da je predaju na nekom od fakulteta.

ŠKOLA ZA DRAMSKE PISCE: Moje iskustvo je još specifičnije. Najpre sam predavao srpsku književnost poljskim studentima. A poslednjih godina predajem dramaturgiju, kao neku vrstu kreativnog pisanja na Akademiji umetnosti u Banjoj Luci. Dramaturgija je od Aristotela naovamo, znači već više od 2000. godina prihvaćena kao škola za dramske pisce, prepuna pravila. Možemo reći da je dramska književnost imala prednost, ili privilegiju da se izučava posebno, kao veština, ali i kao umetnost. Kao i drama (komedija, tragedija, kao i svi drugi dramski žanrovi i podvrste), tako se i poezija i proza mogu učiti i savlađivati kao veština, kao forma, a do umetnosti će dospeti oni koji budu mogli da spoje naučeno sa kreativnim potencijalima. 

Đorđe Pisarev