Milkov: Zaštitnik građana ne sme biti politički motivisan

redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Podsetimo, EIO je osnovan 1988. u cilju povezivanje teorije i prakse kada je reč o funkcionisanju institucije ombudsmana te rešavanje praktičnih problema koji se odnose na rad ombudsmana, odnosno zaštitu prava građana u odnosu na državnu upravu, kao i zaštitu ljudskih prava uopšte. S obzirom na to da su članovi EIO iz Srbije i Zaštitnik građana, Pokrajinski ombudsman, Zaštitnik građana Novog Sada... pitali smo profesora Milkova koristimo li dovoljno iskustva Instituta, kako teorijska tako i ona praktična?

– Moj lični utisak je da bi iskustva Evropskog instituta ombudsmana mogla da budu korišćena u većoj meri – navodi prof. Milkov. – Institut organizuje periodično skupove posvećene temama iz oblasti institucije ombudsmana, publikuje odgovarajuće tekstove, poseduje značajnu biblioteku i bazu podataka u Insbruku i otvoren je za saradnju sa svim institucijama i naučnim radnicima. Prvi pokrajinski ombudsman je boravio na stručnom usavršavanju u Insbruku, a zapaženo je i učešće Zaštitnika građana Novog Sada.

Često se može čuti ili pročitati da pozitivnopravni aspekt zaštite ljudskih prava u Republici Srbiji predstavlja model koji se ne razlikuje od sličnih modela kojima se ponose zapadnoevropske zemlje, ali da još uvek postoji značajna diskrepanca između normativnih određenja i praktičnih rezultata. Da li je to zaista tako, i ako jeste, gde nam u praksi najviše škripi u odnosu na postavljene zakonske temelje?

– Tačno je da su naši propisi koji regulišu ovu oblast na najvišem svetskom nivou i oni spadaju u retke koje nećemo morati da menjamo u pristupnom procesu pridruživanja EU. To posebno važi za Zakon o zaštitniku građana. Što se tiče prakse, ne bih se potpuno složio. Posmatrajući iskustva drugih zemalja u početnom periodu rada, mislim da možemo da budemo veoma zadovoljni. Mnogo je zemalja u kojima se u prvih deset godina uopšte nije znalo ni da imaju ombudsmana - u Francuskoj, na primer, posle deset godina 64 procenta građana nije znalo da postoji Ombudsman u njihovoj zemlji!

Pojednostavljeno govoreći, uloga ombudsmana još od njegovog prvog pojavljivanja početkom 19. veka jeste kontrola i nadzor izvršnih organa vlasti. Može li se i kako izbeći percepcija da ombudsman, kada neku pojavu ili neki državni organ kritikuje, zapravo izrasta u političku ličnost koja je eksponent opozicije, odnosno da je, ako ne reaguje na pritužbe, zaštitnik vlasti, a ne građana?

– Ombudsman ne sme da preduzima bilo šta što je politički motivisano. Njegova politička neutralnost je jedan od ključnih stubova ove institucije i ombudsman nikako ne sme da zastupa stavove bilo koje političke opcije, pa ni opozicije. Sve što radi mora da radi isključivo u interesu građana i kada kritikuje organe vlasti to mora da bude onako kako građanima odgovara. Ako se to poklapa ponekad sa stavovima neke političke opcije (što je neizbežno), to ne bi trebalo da bude problem. Međutim, motivi ombudsmana za proveru i kritiku organa vlasti moraju da budu apolitični.

Aktivnosti ombudsmana se kreću u okvirima upozorenja, ukazivanja, davanja mišljenja, predloga, inicijativa... ali njegove intervencije nemaju pravno obavezujuću snagu. Drugim rečima, nijedan organ uprave nije dužan da ga posluša. Pretvara li to institut ombudsmana u “bogojavljensku vodicu”?

– U stručnim krugovima se ombudsman često naziva „tigar bez zuba“. Može mnogo da reži, ali ne može da ujede. Međutim, to nije bogojavljenska vodica. Ova institucija počiva na autoritetu ombudsmana i njegova reč se u mnogim zemljama uvažava. Bitno je da neko sistematski prati rad organa vlasti, ukazuje na njihove greške, kritikuje ih i daje preporuke. Obraćanje javnosti je veoma jako oružje u njegovim rukama – recimo, austrijsko Narodno pravobranilaštvo ima svoju posebnu emisiju na nacionalnoj televiziji. Statistički podaci ukazuju na to da se preporuke ombudsmana u najvećem broju slučajeva uvažavaju. Kada bi ombudsman imao naredbodavna ovlašćenja, on bi se pretvorio u neki novi „nadorgan“. Ko bi onda njega kontrolisao? Zbog toga je međunarodni stanadard, skoro potpuno prihvaćen, da ombudsman nema stroga pravna ovlašćenja.

Kao jedna od najproblematičnijih tačaka delovanja ombudsmana navodi se kontrola službi bezbednosti. Ima li na tom polju uopšte mesta za ombudsmana? Takođe, koliko je u našim uslovima opravdano insistiranje na uvođenju specijalizovanih ombudsmana za vojsku i policiju, koji postoje u nekim zemljama, poput Nemačke?

– Odnos službi bezbednosti i ombudsmana je nešto što treba da se uspostavlja onda kada su prava nekog građanina ugrožena. To nije sporno nigde. Pri tome, u najvećem broju zemalja, a tako je i u našoj, određeni podaci koji se vode pod izvesnim stepenom tajnosti, kada je to tako zakonom predviđeno, nisu dostupni ni ombudsmanu. Lično smatram da nam specijalizovani ombudsmani za ovu oblast nisu potrebni. Nemačka ni danas nema nacionalnog obmudsmana, već samo vojnog ombudsmana, pri čemu naš Zaštitnik može da kontroliše i vojsku i policiju.

Danas u Srbiji deluje niz specijalizovanih ombudsmana i već stižu i upozorenja kako je reč o njihovom “gotovo epidemiološkom širenju”. Preti li opasnost da takva “inflacija” ombudsmana na kraju obesmisli ceo sistem zaštite građana od onih čijim radom, odnosno neradom, mogu biti povređena nečija prava?

– Srbija nema niz specijalizovanih ombudsmana. U stvari, nema nijednog, u pravom smislu reči, specijalizovanog ombudsmana. Postoje neki interni zaštitnici, kao što je zaštitnik prava osiguranika, ali to nije pravi ombudsman. To su u suštini lica koja predstavljaju zamenu za knjigu pritužbi. Njihova „inflacija“ u nekim zemljama, posebno u SAD, u potpunosti kompromituje ideju institucije ombudsmana, ali smo mi veoma daleko od toga. Međunarodne asocijacije ombudsmana su utvrdile standarde po kojima se prepoznaje da li je neka institucija zaista ombudsman i protive se davanju ovog imena svemu i svačemu.

Miroslav Stajić

Do Evropskog ombudsmana kad budemo deo EU

Imaju li naši građani pravo da se po nekim pitanjima obrate Evropskom ombudsmanu, iako još uvek Srbija nije članica EU?

–Pravo podnošenja pritužbe imaju svi državljani Unije. To pravo imaju i sva druga lica, bez obzira na državljanstvo, ukoliko imaju prebivalište u nekoj državi Unije. Međutim, Evropski ombudsman je ovlašćen da proverava samo slučajeve lošeg vršenja upravne delatnosti (maladministration) nastale prilikom obavljanja aktivnosti tela i organa Unije, osim Suda pravde i Suda prve instance prilikom vršenja sudske delatnosti. To znači da naši državljani ne mogu da se obraćaju Evropskom ombudsmanu sa pritužbama na rad domaćih organa vlasti, ali to ne mogu ni Nemci, ni Italijani.