Милков: Заштитник грађана не сме бити политички мотивисан

редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду. Подсетимо, ЕИО је основан 1988. у циљу повезивање теорије и праксе када је реч о функционисању институције омбудсмана те решавање практичних проблема који се односе на рад омбудсмана, односно заштиту права грађана у односу на државну управу, као и заштиту људских права уопште. С обзиром на то да су чланови ЕИО из Србије и Заштитник грађана, Покрајински омбудсман, Заштитник грађана Новог Сада... питали смо професора Милкова користимо ли довољно искуства Института, како теоријска тако и она практична?

– Мој лични утисак је да би искуства Европског института омбудсмана могла да буду коришћена у већој мери – наводи проф. Милков. – Институт организује периодично скупове посвећене темама из области институције омбудсмана, публикује одговарајуће текстове, поседује значајну библиотеку и базу података у Инсбруку и отворен је за сарадњу са свим институцијама и научним радницима. Први покрајински омбудсман је боравио на стручном усавршавању у Инсбруку, а запажено је и учешће Заштитника грађана Новог Сада.

Често се може чути или прочитати да позитивноправни аспект заштите људских права у Републици Србији представља модел који се не разликује од сличних модела којима се поносе западноевропске земље, али да још увек постоји значајна дискрепанца између нормативних одређења и практичних резултата. Да ли је то заиста тако, и ако јесте, где нам у пракси највише шкрипи у односу на постављене законске темеље?

– Тачно је да су наши прописи који регулишу ову област на највишем светском нивоу и они спадају у ретке које нећемо морати да мењамо у приступном процесу придруживања ЕУ. То посебно важи за Закон о заштитнику грађана. Што се тиче праксе, не бих се потпуно сложио. Посматрајући искуства других земаља у почетном периоду рада, мислим да можемо да будемо веома задовољни. Много је земаља у којима се у првих десет година уопште није знало ни да имају омбудсмана - у Француској, на пример, после десет година 64 процента грађана није знало да постоји Омбудсман у њиховој земљи!

Поједностављено говорећи, улога омбудсмана још од његовог првог појављивања почетком 19. века јесте контрола и надзор извршних органа власти. Може ли се и како избећи перцепција да омбудсман, када неку појаву или неки државни орган критикује, заправо израста у политичку личност која је експонент опозиције, односно да је, ако не реагује на притужбе, заштитник власти, а не грађана?

– Омбудсман не сме да предузима било шта што је политички мотивисано. Његова политичка неутралност је један од кључних стубова ове институције и омбудсман никако не сме да заступа ставове било које политичке опције, па ни опозиције. Све што ради мора да ради искључиво у интересу грађана и када критикује органе власти то мора да буде онако како грађанима одговара. Ако се то поклапа понекад са ставовима неке политичке опције (што је неизбежно), то не би требало да буде проблем. Међутим, мотиви омбудсмана за проверу и критику органа власти морају да буду аполитични.

Активности омбудсмана се крећу у оквирима упозорења, указивања, давања мишљења, предлога, иницијатива... али његове интервенције немају правно обавезујућу снагу. Другим речима, ниједан орган управе није дужан да га послуша. Претвара ли то институт омбудсмана у “богојављенску водицу”?

– У стручним круговима се омбудсман често назива „тигар без зуба“. Може много да режи, али не може да уједе. Међутим, то није богојављенска водица. Ова институција почива на ауторитету омбудсмана и његова реч се у многим земљама уважава. Битно је да неко систематски прати рад органа власти, указује на њихове грешке, критикује их и даје препоруке. Обраћање јавности је веома јако оружје у његовим рукама – рецимо, аустријско Народно правобранилаштво има своју посебну емисију на националној телевизији. Статистички подаци указују на то да се препоруке омбудсмана у највећем броју случајева уважавају. Када би омбудсман имао наредбодавна овлашћења, он би се претворио у неки нови „надорган“. Ко би онда њега контролисао? Због тога је међународни станадард, скоро потпуно прихваћен, да омбудсман нема строга правна овлашћења.

Као једна од најпроблематичнијих тачака деловања омбудсмана наводи се контрола служби безбедности. Има ли на том пољу уопште места за омбудсмана? Такође, колико је у нашим условима оправдано инсистирање на увођењу специјализованих омбудсмана за војску и полицију, који постоје у неким земљама, попут Немачке?

– Однос служби безбедности и омбудсмана је нешто што треба да се успоставља онда када су права неког грађанина угрожена. То није спорно нигде. При томе, у највећем броју земаља, а тако је и у нашој, одређени подаци који се воде под извесним степеном тајности, када је то тако законом предвиђено, нису доступни ни омбудсману. Лично сматрам да нам специјализовани омбудсмани за ову област нису потребни. Немачка ни данас нема националног обмудсмана, већ само војног омбудсмана, при чему наш Заштитник може да контролише и војску и полицију.

Данас у Србији делује низ специјализованих омбудсмана и већ стижу и упозорења како је реч о њиховом “готово епидемиолошком ширењу”. Прети ли опасност да таква “инфлација” омбудсмана на крају обесмисли цео систем заштите грађана од оних чијим радом, односно нерадом, могу бити повређена нечија права?

– Србија нема низ специјализованих омбудсмана. У ствари, нема ниједног, у правом смислу речи, специјализованог омбудсмана. Постоје неки интерни заштитници, као што је заштитник права осигураника, али то није прави омбудсман. То су у суштини лица која представљају замену за књигу притужби. Њихова „инфлација“ у неким земљама, посебно у САД, у потпуности компромитује идеју институције омбудсмана, али смо ми веома далеко од тога. Међународне асоцијације омбудсмана су утврдиле стандарде по којима се препознаје да ли је нека институција заиста омбудсман и противе се давању овог имена свему и свачему.

Мирослав Стајић

До Европског омбудсмана кад будемо део ЕУ

Имају ли наши грађани право да се по неким питањима обрате Европском омбудсману, иако још увек Србија није чланица ЕУ?

–Право подношења притужбе имају сви држављани Уније. То право имају и сва друга лица, без обзира на држављанство, уколико имају пребивалиште у некој држави Уније. Међутим, Европски омбудсман је овлашћен да проверава само случајеве лошег вршења управне делатности (маладминистратион) настале приликом обављања активности тела и органа Уније, осим Суда правде и Суда прве инстанце приликом вршења судске делатности. То значи да наши држављани не могу да се обраћају Европском омбудсману са притужбама на рад домаћих органа власти, али то не могу ни Немци, ни Италијани.