Glumice isplivale „kroz mrtvo more reči”
Te godine Pozorje je bilo u znaku Marina Držića, u čiju čast su izvođene čak tri predstave.
Četvrto Pozorje obeležio je jedan kuriozitet. Među posetiocima koji su se okupljali u holu zgrade Srpskog narodnog pozorišta (danas zgrada Pozorišta mladih) se tako temeljno proširio trač da će Sterijino pozorje ubuduće biti održavano svake druge godine, da je čak redakcija „Dnevnika” tom pitanju posvetila čitav tekst, obrazlažući zašto bi tako nešto bilo ozbiljan udarac za našu kulturu. Naravno, nije potrebno naglašavati da se trač srećom nije obistinio, i da je Pozorje normalno nastavilo sa radom svake naredne godine.
Nagradu za dve najbolje ženske uloge dobile su te godine Vida Juvan i Mihaela Šarić za uloge Cice i Cace u predstavi „Radost života” Joža Javoršeka, koju je izvodilo pozorište Oder 57 iz Ljubljane.
Oder 57 je bilo avangardno eksperimentalno pozorište osnovano 1957. godine, koje je na repertoaru imalo dela Joneska, Beketa i drugih pisaca koji su negovali netradicionalno pozorište. I pored bravura pomenutih glumica, predstava „Radost života”, najavljena kao „scenski eksperiment”, nije najbolje primljena na Pozorju. Dnevnikov kritičar primetio je da je postavka zamišljena samo tako da „opseni prostotu”, i da sama predstava nije bila ništa više od ekstravagantne igre u kojoj su jedino stvarno zaisijale Vida Juvan i Mihaela Šarić.
Vida Juvan (1905-1998) je bila cenjena slovenačka glumica koja se istakla u pozorištu, filmu, televiziji i radiju, ali i kao pedagog. Slovenački predsednik Milan Kučan 1996. godine ju je odlikovao za životno delo. Interesantno je da je 1964. glumila u nemačko-jugoslovenskom horor filmu „Pećina živih mrtvaca” o inspektoru Interpola koji dolazi u zabačeno nemačko selo da istraži neobjašnjiva ubistva devojaka koja se poklapaju sa nestancima struje. Ovaj crnobeli gotski horor snimljen je na engleskom i moguće ga je odgledati celog na internetu.
Mihaela Šarić (1891-1977) rođena je u Bjelovaru u Hrvatskoj, a umrla u Ljubljani. Sa više od 170 uloga u klasičnim i modernim delima, značajno je doprinela razvoju slovenačke i jugoslovenske dramske umetnosti. Glumila Geteovu Ifigeniju, Antigonu, Hasanaginicu, Jelenu Andrejevnu (...) i gotovo sve velike Šekspirove junakinje, prelazeći pun krug od Ofelije do Gertrude u „Hamletu”, kao i od Julije do gospe Kapuletove u „Romeu i Juliji”.
I naredne 1960, nagrade za dve najbolje ženske uloge dobile su glumice koje su igrale zajedno u istoj predstavi. Blaženka Katalinić dobila je nagradu za ulogu ledi Yesmin, a Olga Savić za Gejl Meri u komadu „Sabinjanke” Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pisanog po tekstu iz zaostavštine Rastka Petrovića. Za razliku od glumica, predstava za koju su nagrađene ponovo nije dobila najbolje kritike. Ovom komadu, pisanom u originalu na engleskom, koji se bavi bogatašima Pete njujorše avenije, zamerano je da je konfuzan, rogobatan, dramaturški labavo povezanih ličnosti i trivijalan.
Na kraju kritike koja je predstavu praktično sahranila, nezadovoljan i tekstom i adaptacijom teksta, novinar Dnevnika primećuje da se Rastku Petroviću „pesniku Putnika, Tajne rođenja, putopiscu Afrike, nije mogla učiniti gora usluga, a njegovoj uspomeni gora uvreda nego što je učinjena izvođenjem njegovih Sabinjanki”. U nastavku čitamo da su samo dve nagrađene glumice uspele da „isplivaju kroz ovo mrtvo more reči”. I pored debakla predstave, Blaženka Katalinić i Olga Savić dobile su žestok aplauz publike.
Nastasja Pisarev
Dva Olgina fakulteta
Ovo je bila druga Sterijina nagrada Blaženke Katalinić, i o ovoj umetnici smo već pisali u prošlom tekstu. Olga Savić (1934-2014) jedna od naših najobrazovanijih glumica i četrdeset godina je aktivno igrala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Imala je završena dva fakulteta – glumu na Akademiji za pozorište i film, i jugoslovensku književnost, oba na Univerzitetu u Beogradu. Bavila se scenskim adaptacijama i dramatizacijama, potpisala je više od deset režija, prevodila je s ruskog i francuskog jezika. Osim u pozorištu, glumila je i na televiziji.