Глумице испливале „кроз мртво море речи”

 Те године Позорје је било у знаку Марина Држића, у чију част су извођене чак три представе.

Четврто Позорје обележио је један куриозитет. Међу посетиоцима који су се окупљали у холу зграде Српског народног позоришта (данас зграда Позоришта младих) се тако темељно проширио трач да ће Стеријино позорје убудуће бити одржавано сваке друге године, да је чак редакција „Дневника” том питању посветила читав текст, образлажући зашто би тако нешто било озбиљан ударац за нашу културу. Наравно, није потребно наглашавати да се трач срећом  није обистинио, и да је Позорје нормално наставило са радом сваке наредне године.



Награду за две најбоље женске улоге добиле су те године Вида Јуван и Михаела Шарић за улоге Цице и Цаце у представи „Радост живота” Јожа Јаворшека, коју је изводило позориште Одер 57 из Љубљане.

Одер 57 је било авангардно експериментално позориште основано 1957. године,  које је на репертоару имало дела Јонеска, Бекета и других писаца који су неговали нетрадиционално позориште. И поред бравура поменутих глумица, представа „Радост живота”, најављена као „сценски експеримент”, није најбоље примљена на Позорју. Дневников критичар приметио је да је поставка замишљена само тако да „опсени простоту”, и да сама представа није била ништа више од екстравагантне игре у којој су једино стварно заисијале Вида Јуван и Михаела Шарић.



Вида Јуван (1905-1998) је била цењена словеначка глумица која се истакла у позоришту, филму, телевизији и радију, али и као педагог. Словеначки председник Милан Кучан 1996. године ју је одликовао за животно дело. Интересантно је да је 1964. глумила у немачко-југословенском хорор филму „Пећина живих мртваца” о инспектору Интерпола који долази у забачено немачко село да истражи необјашњива убиства девојака која се поклапају са нестанцима струје. Овај црнобели готски хорор снимљен је на енглеском и могуће га је одгледати целог на интернету.



Михаела Шарић (1891-1977) рођена је у Бјеловару у Хрватској, а умрла у Љубљани. Са више од 170 улога у класичним и модерним делима, значајно је допринела развоју словеначке и југословенске драмске уметности. Глумила Гетеову Ифигенију, Антигону, Хасанагиницу, Јелену Андрејевну (...) и готово све велике Шекспирове јунакиње, прелазећи пун круг од Офелије до Гертруде у „Хамлету”, као и од Јулије до госпе Капулетове у „Ромеу и Јулији”.



И наредне 1960, награде за две најбоље женске улоге добиле су глумице које су играле заједно у истој представи. Блаженка Каталинић добила је награду за улогу леди Yесмин, а Олга Савић за Гејл Мери у комаду „Сабињанке” Југословенског драмског позоришта, писаног по тексту из заоставштине Растка Петровића. За разлику од глумица, представа за коју су награђене поново није добила најбоље критике. Овом комаду, писаном у оригиналу на енглеском, који се бави богаташима Пете њујорше авеније, замерано је да је конфузан, рогобатан, драматуршки лабаво повезаних личности и тривијалан.



На крају критике која је представу практично сахранила, незадовољан и текстом и адаптацијом текста, новинар Дневника примећује да се Растку Петровићу „песнику Путника, Тајне рођења, путописцу Африке, није могла учинити гора услуга, а његовој успомени гора увреда него што је учињена извођењем његових Сабињанки”. У наставку читамо да су само две награђене глумице успеле да „испливају кроз ово мртво море речи”. И поред дебакла представе, Блаженка Каталинић и Олга Савић добиле су жесток аплауз публике. ­





Настасја Писарев

 

Два Олгина факултета



Ово је била друга Стеријина награда Блаженке Каталинић, и о овој уметници смо већ писали у прошлом тексту. Олга Савић (1934-2014) једна од наших најобразованијих глумица и четрдесет година је активно играла у Југословенском драмском позоришту. Имала је завршена два факултета – глуму на Академији за позориште и филм, и југословенску књижевност, оба на Универзитету у Београду. Бавила се сценским адаптацијама и драматизацијама, потписала је више од десет режија, преводила је с руског и француског језика. Осим у позоришту, глумила је и на телевизији.