Jene Jando: I Bartok i folk
Jene Jando, jedno od najpoznatijih pijanističkih imena današnjice, nastupio je na upravo završenim Novosadskim muzičkim svečanostima, svirajući Bartoka sa takođe čuvenim ansamblom Mužikaši,
koji neguju baštinu tradicionalne mađarske narodne muzike. Na pitanje da li mu je, kao umetniku koji je od detinjstva naučen da čita iz nota i da kompozicije izvodi tako kako je to odredio kompozitor, bilo teško da se navikne na improvizacije, Jando je odgovorio da Mužikaši na koncertima zapravo i ne improvizuju sve vreme.
- Istina, oni izvode izvornu narodnu muziku koju karakteriše improvizacija, ali ih izvode iz zapisa Bartoka i Kodalja. Dakle, postoji notni zapis njihovih deonica. No, meni njihova improvizacija uopšte ne ometa. Štaviše, lično mnogo cenim taj njihov „muzički trenutak”, jer se zapravo tu krije suština narodne muzike: u slobodi izvođača. Na koncertima ja izvodim Bartokove i Kodaljeve već obrađene narodne melodije, na čistom, temperovanom klaviru, a Mužikaši njihove autentične verzije na narodnim instrumentima. Na taj način, izvođenjem Bartoka i originalne melodije od kojih su nastale te kompozicije, narodnu muziku možemo da približimo i publici koja ima izuzetno prefinjen ukus.
* No, da li sada, kada sa Mužikašima publika dobija uvid u to kakva je bila prava autentična mađarska narodna muzika, uopšte ima smisla da se na koncertnom podijumu izvode Bartokove obrade tih melodija?
- Naravno. Bartok je jedan od najvećih genija DŽDŽ veka. Dakle, njegova muzika je neizbežna. U stvari, meni su od kompozitora DŽDŽ veka Stravinski i Bartok dva najveća umetnika. Kada su Bartok i Kodalj otkrili i počeli da skupljaju narodne pesme, želeli su da ih prikažu i gradskoj publici. Zato su klavirsku pratnju obogatili modernim harmonijama, a melodije narodnih pesama prepisali za klavir, odnosno njihovo izvođenje dodelili operskim pevačima. To im je bio jedini način da gradskom stanovništvu približe narodnu umetnost.
* U ranijem periodu su Mužikaši, pored mađarske muzike, svirali i yez, kao i muziku Kelta i Jevreja. Na festivalu Siget su čak svirali zajedno i sa jednim američkim alternativnim rok sastavom...
- Kada su Mužikaši počeli da sviraju, još nije postojao pojam njorld music, a danas se već u tu kategoriju ubraja i autentična narodna muzika. Dakle, prema današnjoj međunarodno priznatoj definiciji, svaka muzika može da bude „svetska muzika” koja se na neki način vezuje za narodnu muziku. Ako imaš šta da kažeš i zato mešaš muzičke stilove, onda je to u redu. Međutim, ako to radiš isključivo zbog mode i novca, onda je to neprihvatljivo.
* Ne cenite naročito world music?
- To je, po meni, čisto komercijalna kategorija. Ona je izmišljena isključivo zato da bi i progresivna narodna muzika, kao i muzika koja se bazira na upotrebi narodne muzike, mogla da nađe svoje mesto na tržištu. Imaš fantastičnog afričkog pevača i muzičara. On je najbolji u onome što radi, ali problem nastaje kada svoju umetnost prodaje ako pored svog glasa doda bas gitaru, dva sintisajzera, bubnjeve i tri devojke koje igraju oko njega. I Mužikašima je pre nekoliko godina njihov producent, Džo Bojd, ponudio tako nešto: „Hajde da vam prevedemo tekstove narodnih pesama, a vi pokušajte da ih pevate na engleskom; i nemojte da koristite kontrabas, zamenite ga sa bas gitarom. Dodaćemo vam bubnjeve i devojke, i tako ćete za godinu dana već sigurno moći da nastupate u Rojal Festival Holu.” Oni su to, naravno, odbili. Međutim, za svega nekoliko godina, bez devojaka i bas gitare, uspeli su da odu u Rojal Festival Hol.
Ana Dević