ПСИХОТЕРАПЕУТ МИЛИЦА САВИЋ Сасвим је у реду бити тужан

Многи психолози и психотерапеути истичу да суочавање с губитком не би требало да се посматра као проблем који мора да се реши, него као процес који би требало проживети. Амерички психотерапеут Меган Дивајн у својој књизи „Океј је што ниси океј” пише да „бол који није препознат и прихваћен никада не одлази. Дозвољавање да постоји, без покушаја да се прикрије, потисне или пожури, може довести до његовог проласка.”

Мало је оних који знају да нађу праве речи или праве поступке који могу помоћи блиској особи која је у жалости, а још је мањи број оних који знају како да помогну себи. Зато смо и потражили мишљење психолога и психотерапеута Милице Савић из Новог Сада.

Губитак је често праћен болом, тугом или патњом. Шта може да помогне да се не потоне?

– Туга је нормална и природна реакција на губитак сваке врсте. Тугу осећамо у ситуацијама у којима процењујемо да неповратно губимо нешто што нам је важно, као што је губитак нама драге и блиске особе. Можемо бити тужни и када изгубимо део тела, посао, имовину, сигурност, социјални статус или животну шансу. То су све различите ствари које се везују за наш систем вредности – јер свака особа има различите приоритете у животу. Ипак, у нашем културном окружењу губитак детета се сматра највећом трагедијом. Оно што може да нам помогне да „не потонемо” је подршка блиске заједнице, разумевање или разговор са психологом.

Кажете да може помоћи подршка блиских људи, што може да значи да некад и није довољно. Како препознати ситуацију када се мора потражити стручна помоћ?

– Подршка блиских људи може да помогне, али и да одмогне у нашем процесу жаловања. Људи из блиске околине могу помоћи тако што ће имати разумевања и стрпљења за нас, што ће нам посветити своје време, слушати о томе како се осећамо. Блиске особе, понекад, из најбоље намере, желе да нас утеше, па кажу:„Знам како се осећаш!” Ипак, не можеме знати како се неко осећа. Довољно је да будемо ту за њега и да питамо „Како могу да помогнем?”

Стручну помоћ или помоћ психолога можемо потражити одмах, мада је најчешће тражимо када сматрамо да нам стратегије превладавања, које смо користили, не помажу. У раду са психологом учимо вештине које нам омогућавају да се изборимо са губитком.

Како прихватити губитак?

– Прихватити губитак значи освестити да смо неког или нешто изгубили и да због тога осећамо тугу. Туга је емоционална реакција на догађај губитка у нашем животу. Што нам је неко био значајнији и важнији, то се губитак доживљава са већом тугом. Истакла бих – дозволите себи да будете тужни. Сасвим је у реду да с времена на време будете тужни и да причате о тим осећањима. То није знак слабости.

Понекад људи који доживе губитак осете љутњу. Како се носити с овом емоцијом које прате губитак?

– Љутња је понекад повезана са околностима у којима се десио губитак. Често је узрок лоших односа. Нагласила бих да је љутња захтев за променом понашања. Уколико је препознате потребно је да је превазиђете. У раду са психологом откривате и разрешавате неразрешене емоције везане за ваш губитак.

Како да разликујемо тугу од депресије?

– Туга је осећање које се јавља када нешто изгубимо у неповрат. С друге стране сви ми, с времена на време, можемо осетити депресивно расположење и бити тада тужни, имати пад енергије или патити. Значајни губитак може водити депресивном расположењу. Депресивна позиција је слична позицији напуштеног детета. Такве особе губитак доживљавају као катастрофу и могу размишљати „Зашто се баш мени ово догађа!?” Нормално туговање временом се смањује и особа нађе смисао живота без вољене особе. Уколико се патња не смањује значи да се развила депресија и да је потребна стручна помоћ.

Осим туге и љутње губитак често прати и осећај немоћи, а понекад и кривице. Како не упасти у врзино коло самооптуживања или беспомоћности?

– Човек осећа кривицу када сматра да је нанео штету другој особи. Уколико сте имали размирице са неким, а потом је та особа преминула, пре него што сте стигли да изгладите односе, можете се осећати лоше. У било ком односу је довољно да се искрено извините уколико сте неког повредили. Губитком блиске особе нисте у могућности то да исправите, па се можете самооптуживати. У таквим ситуацијама могу помоћи неке од психолошких техника, као, на пример, писање писма. У раду са психологом учите да прихватите ствари на које не можете да утичете.

Да ли време заиста лечи ране?

– У народу постоји изрека да време лечи све ране. Ипак, самим протицањем времена неће се десити промена. Потребно је да предузмете активности које ће вас довести до опоравка. Наш нобеловац Иво Андрић је записао: „Ништа жив човјек не може изгубити што му једно прољеће не би могло повратити, нити може бити човјек трајно несретан док Бог даје да се душа лијечи заборавом и земља обнавља прољећем!”

Који је пут опоравка, односно како да кренемо даље и опет живимо нормално?

– Опоравак значи да се осећамо боље, а боље ћемо се осећати када преузмемо контролу над околностима у којима се налазимо. Вештине опоравка од туге исцелиће вам срце. Опоравак значи и да смо у стању да уживамо у драгим успоменама, која неће пробудити болна осећања туге. То је проналажење новог значења за живот. Треба себи дати времена да се развежемо од особа за које смо били везани. Опоравак може да значи и да занемаримо осуде околине и да смо спремни да причамо о својој жалости. За оне који су се опоравили нормално је да буду тужни с времена на време или на датуме годишњица.

Марина Јабланов Стојановћ

Фото: Слободан Шушњевић