Ivan Raković i Petar Holik o sportu slackline

Momci, osim veštine hodanja po traci, poseduju i šarm kojim svakog radoznalog prolaznika lako uvode u slabije poznat sport na ovim prostorima koji je njima obogatio živote.

Kako ste počeli da trenirate slackline?

Ivan Raković: Počeo sam pre jedno šest-sedam godina, sasvim sličajno. Hteo sam da probam da hodam po nekoj traci ili užetu, našao sam nešto, zavezao između dva drveta i vežbao jedno nedelju dana, a posle sam malo više istraživao preko interneta, Jutjuba i upoznao se sa sportom slackline. Kod nas to nije bilo popularno, ali u ostatku Evope je bilo dosta grupa i ljudi koji su se time bavili. Petra sam upoznao na jednom filmskom festivalu pre tri godine i od tada zajedno treniramo i ova priča postaje malo ozbiljnija. Napravili smo ekipu od nas četvoro i ulagali u opremu. Trenutno nemamo klub ali planiramo da ga otvorimo.

Petar Holik: Ja sam video druga penjača iz Novog Sada koji je to vežbao kao usputni sport dok sam šetao psa u Železničkom parku, gde sada i najviše vežbamo. On me je u sve uputio, a potom sam sam trenirao na traci koju sam kupio u Nemačkoj sve dok nisam upoznao Ivana. Isto treniram nekih osam-devet godina, ali otkako sam upoznao Ivana i zajedno treniramo, najviše sam napredovao, jer smo jedan drugog stalno bodrili i motivisali. Recimo, tada kada sam ga upoznao, moj rekord je bio 30 metara, a sada je blizu 60!

Odakle nabavljate opremu?

Petar: Opremu nabavljamo iz Nemačke, Češke, Francuske, jer su to zemlje koje se bave proizvodnjom opreme za slackline. U planu nam je da proizvedemo našu opremu, recimo veb-lok, držač trake, i setove za početnike, tj. trake koje se vrlo lako postave u parku. Ljudi nas često pitaju gde mogu da nabave opremu, pa nam je dodatni motiv da im obezbedimo siguran, testiran, a opet naš proizvod. Brend će se zvati 4Slack. Želja nam je da popularizujemo ovaj sport u našoj zemlji, jer na neki način osećamo dužnost, kao prvi ljudi koji su se ovoliko posvetili slackline-u.

Jeste se bavili sportom ranije i zašto ste se zadržali baš na slackline-u?

Petar: Trenirao sam gimnastiku i atletiku, kasnije sam išao i u teretanu i na trčanje, penjanje, danas se bavim i paraglajdingom. Ceo život sam u sportu i nisam klasični muzičar, tj. onako kako nas većina zamišlja. Slackline ima posebnu filozofiju jer nije počeo kao takmičarski sport, već više kao opuštajuća aktivnost, posle penjanja npr. Sa većim dužinama i visinama, slackline prerasta u takmičenje sa samim sobom, sa svojim strahovima, ograničenjima, mentalnim projekcijama. Pored toga je veoma praktičan. Dovoljna su nam dva drveta u parku i slackline dimenzija postaje otvorena, dostupna. Super je za jačanje zglobova, tetiva, za oporavak posle povreda. Koliko je zdrav za telo, toliko je zdrav i za duh, jer je u osnovi meditacija. Da bismo bili u potpunom balansu na traci, moramo da utišamo um i da ugrabimo sadašnji trenutkak. Tada osetimo da su nam sva čula izoštrena, osetimo mir i prelazak trake postaje izvestan. Dakle bez borbe i misli, traka postaje apsolutno mirna.

Ovaj sport me čini mladim i duhom i telom, jer imam 35 godina i moja generacija se generalno malo opustila, pa na slackline druženjima ima više ljudi Ivanovih godina. Oni su dvadesetogodišnjaci, što je dodatni motiv da uvek budem dovoljno aktivan, kako godine ne bi imale nikakvu ulogu ovom sportu.

Ivan: Ceo život sam u sportu, od plivanja, preko fudbala do rukometa, koji sam najviše zavoleo, potom je bio biciklizam pa sam trenirao neko vreme parkur, streljaštvo, tako da stalno menjam nešto. Ovaj sport mi je jako specifičan, jer je jak fizički ali i mentalni izazov i stalno se boriš sam sa sobom i sa svojim strahovima. Pecimo, jedna od borbi je hodanje u parku na dužim trakama (Longline 100m ), gde se početak i kraj trake nalaze na visini od oko tri-četiri metra, a pritom nemate nikakvo osiguranje.

Da li ste vežbali na većim visinama?

Ivan: Tek pre godinu dana smo počeli da vežbamo na visinama i tu smo se jako borili sa strahovima. Recimo, vežbali smo na Petrovaradinskoj tvrđavi, iznad Carskog bastiona, gde je Dens arena za vreme Egzita, i to je bio poduhvat na visini od 15 metara i na traci dužine 44 metra. Nas dvojica smo prvi uspeli da se izborimo sa strahom i ustanemo, a ja sam uspeo i da je pređem. Taj strah je dugo bio parališući i jednostavno je ograničavao sve sposobnosti koje imate. Ja sam se borio s tim dobrih godinu dana i imao sam nekih 40 izlazaka na toj visini. I onda sam jednom zamislio da nisam na Tvrđavi, na visini od 15 metara, nego da sam u parku i da ne razmišljam o padu, nego o ustajanju i prelaženju trake. Ranije smo išli na to da puno puta osetimo pad, misleći da će nas to osloboditi straha od hodanja na visini, ali nas je to držalo u mestu. Dakle, vizualizacija je bila presudna. To je bio neki prebačaj i uspeo sam, ali nisam ništa osetio, ni adrenalin, ni neko zadovoljstvo, jednostavno praznina, ništa. Osećao sam kao da pripadam tu. To je bilo jako čudno posle toliko borbe i svega.

Ivan: U slackline-u ne postoji razlika u rezultatima između žena i muškaraca. Recimo, u većini sportova, zbog razlike u fizičkim predispozicijama, rekordi se dele na one koje su postavili muškaraci i one koje su postavile žene. Nije potrebna fizička superiornost, koliko izdržljivost i mentalna snaga kako bi se ostvario rezultat u slackline-u. Na visinama, dužinski rekord je dva kilometra i dele ga jedan muškarac i jedna žena. Tako da su u ovom sportu svi apsolutno ravnopravni. Nema razlike među polovima.

Koje su još prednosti sporta?

Ivan: Slackline je individualni sport, nemate trenera koji vas tera da trenirate, vi birate vreme i mesto za treniranje. Pre svega se zasniva na druženju i uživanju u prirodi, pa kad se svi okupimo, a nije dan za treniranje, mi se družimo ili učimo druge ljude da hodaju po traci. Uglavnom priđu ljudi i pitaju šta je to, pa im objasnimo i pomognemo u prvim koracima. Najmanji strah imaju deca i zato im dobro ide. Kad sam trenirao na Štrandu, najviše se deca zainteresuju, tako da se moj trening pretvori u trening dece. Starije većinom parališe strah i plaše se da probaju.

Petar: Postoje dve grupe ljudi. Recimo, dođu ljudi koji su vežbali ples, skateboard, snowboard, nešto što ima veze sa balansom i bolje osećaju svoje telo pa su na traci smireniji, a ima i ljudi koji se haotično tresu ili ne smeju uopšte da stanu na traku. Jedna od prednosti slackline-a je da ovu drugu grupu ljudi možemo da dovedemo u stanje da više imaju poverenja u svoje telo, da ga bolje upoznaju i osete, shvate njegove mehanizme. Uz upoznavanje telesnih mehanizma, upoznajemo neminovno i mentalne.

Kao test za stanje duše?

Petar: Jeste, jer slackline ima puno veze s našim unutrašnjim svetom. Svaki sport ima i borbu sa samim sobom ali ovde je ta borba izuzetno izražena. Postoje jedan čovek i traka i on svoj unutrašnji svet manifestuje na spoljašnji. Sa druge strane tu je i neizbežno druženje. Pojave se ljudi koji se uopšte ne poznaju i različiti su ali su se našli u istom „problemu” i odmah jedni drugima pomažu, držeći jedni druge za ruku. To je divan aspekt ovog našeg sporta... Taj socijalni momenat slackline-a je nama jako važan i to je jako specifičan način druženja gde se oseti samo pozitiva ljudi. Slackujemo, sedimo u parku, slušamo muziku, jedemo slatkiše, opuštamo se i družimo…

Da li vam je to druženje značilo za vreme korone?

Ivan: Tada je ovaj sport najviše napredovao kod nas, posebno u vreme karantina jer je bilo puno ljudi koji su se zainteresovali za ovaj sport i raspitivali se gde mogu da kupe opremu i kako mogu da postave slackline u svojim dvoristima.

Da li radite kao instruktori?

Ivan: Ne još, ali planiramo neke projekte, recimo da nameštamo trake na visinama, kanjonima u Srbiji, poput klisure Gradac, potom Jelasnice, Bora... Planiramo da ih sve obiđemo i postavimo trake i tako ćemo privući mnogo više ljudi jer ih najviše zanima ta ekstremna strana sporta. Tu je adrenalin veći ali smo osigurani od pada jer nosimo penjački pojas i uze kojim smo vezani za traku po kojoj hodamo, na kojoj ostajemo ako padnemo. Volim taj aspekt borbe sa samim sobom, sa strahom kada si na 100 metara iznad zemlje i imaš samo traku koja je par centimetara širine.

Šta planirate u budućnosti, kako ćete razvijati ovaj sport?

Ivan: Imamo u planu da istrazujemo prirodu Srbije za postavljanje slackline na visinama (tzv. highline), da obiđemo razne kanjone i planine, gde bi u budućnosti i organizovali neki festival. Trenutno radimo na tome da nabavimo opremu za takve projekte, pošto svaki projekat zahteva veliko finansiranje. Nadamo se da ćemo ove godine pomeriti rekord Srbije u najdužoj pređenoj traci - longline, sa 80 metara na 200 metara.

Snežana Milanović