Novosađanin postao omiljeni Deda Mraz najsiromašnijim indijskim školarcima

Vreme kad se ljudi raduju, čestitaju jedni drugima, čak i s iskrenim osmesima i željama. Neki donesu i odluke kojih će se držati u narednoj godini.

Danas je koncept Nove godine postao previše komercijalizovan. Sve se svodi na najelitnije žurke, kupovinu preskupih darova i skupih autfita da se impresioniraju drugi. Kapitalizam učinio svoje. Ljudi misle da, ako nekome kupe najskuplji poklon, da će ga oduševiti. Zaboravljeno je da ako daješ poklon, činiš jer ti on nešto znači. I dar ne mora biti skup. Obična muzička kutija ili lampa, bilo šta, samo da se svidi kome je namenjen.

Trenutno radim u gejming industriji u Indiji, zemlji s više od milijardu stanovnika. Nova godina se nije slavila 31. decembra, već tradicionalno u martu ili aprilu, jer tad dani postaju duži i ljudi slave što imaju više vremena da uživaju u suncu i lepom vremenu. Tad posećuju hramove, nose odeću radosnih boja i ponašaju se veoma dobro prema drugima.

A Hindusi jako cene praznike. Jedan od najvećih je Divali, Festival svetla, koji traje pet dana, kad ljudi osvetljavaju kuće i prodavnice. Počinje 15. dana meseca kartika (kraj oktobra / početak novembra), kad se vernici mole Ganeši, božanstvu s glavom slona, te Lakšmi, boginji svetlosti. Za njih je to je jedan od najvažnijih praznika tokom godine, koji provode u krugu porodice. Tako je tokom ostalih praznika, kao i Nove godine.

Poslednjih nekoliko meseci volontiram u školi u Hajderabadu, megalopolistu od oko deset milina žitelja, gde živim. Uglavnom igram fudbal s klincima, pričam s njima na engleskom i dajem sve od sebe da se osećaju bolje. Inače, to je škola za decu koja žive ispod granice siromaštva i nemaju skupe igračke, telefone, geyete ili šta sve već imućnija poseduju. Kad god posetim školu, vidim u očima dece čistu radost jer ne očekuju ništa. Kad igramo fubal, smeju se, igraju se bosonogi i uživaju. Niko ne želi da bude najbolji, jednostavno žele da se igraju zajedno. Divno je videti takvu decu, koja uopšte ne razmišljaju o društvenom statusu i kako će ih drugi videti, u vremenu kada su mnogi preokupirani samo time.

Pre nekoliko dana, grupa s kojom volontiram je organizovala novogodišnji doživljaj za decu. Nabavili smo kostim Deda Mraza i kupili bombone, druge slatkiše i igračke koje ćemo podeliti. Kad sam došao u školu, bend je već pevao novogodišnju pesmu „Yingl bels”, a deca pevušila s njima. Brzo sam se presvukao u kostim i napunio torbu poklonima. Kad sam se pojavio, došlo je do opšteg oduševljenja jer su deca videli mene, običnog smrtnika kao mitskog Deda Mraza. Svakome sam dao igračku ili slatkiš. U njihovim očima nije bilo zavisti. Niko nije gledao šta je neko drugi dobio, niti poželeo nešto bolje. Bili su srećni. Ne jer je poklon skup, daleko od toga, već jer prihvataju tako malu stvar s potpunom, iskrenom zahvalnošću.

Tako nešto se ne viđa često. Pogotovo u kapitalističkom poretku u kojem živimo. Ljudi troše stotine i stotine dolara, evra, dinara za stvari koje im ne trebaju i drugi ih neće ceniti. Sve je postalo stvar prestiža, gde se svi trude da kupe nešto bolje od drugog, misleći da će tako biti prihvaćeniji u društvu. Ovoj deci nije bitno da li je Nova godina 31. 12. ili 1. 1. ili koji već datum izaziva paniku naših savremenika da pogode savršen trenutak darivanja.

A Nova godina je vreme kad treba ceniti prave vrednosti: iskrenost, saosećanje, biti tu jedan za drugog. To nema veze s kupovinom preskupih poklona. I zašto je samo tad vreme za davanje poklona? Ako ti neko znači, pokloni mu nešto bilo kad. Ako je osoba prava, ceniće, pre svega čin, a ne sam poklon. Indijci, pre svega Hindusi, mnogo su osećajniji od ostalih. Iako ih polako stiže kapitalizam, pa se sve više guraju po tržnim centrima u nadi da će kupiti najbolju stvar da oduševe nekog. Ipak, u srži, brinu o ljudima i njihovim osećanjima. Tako Nova godina i treba da se slavi. U krugu prijatelja i osoba koje vam znače, gde se osećate sigurno. I još bitnije: osoba zbog kojih želite da postanete još bolji. To je najveći poklon koji možete dobiti, a ne košta ništa.

Miloš Doroški