Новосађанин постао омиљени Деда Мраз најсиромашнијим индијским школарцима

Време кад се људи радују, честитају једни другима, чак и с искреним осмесима и жељама. Неки донесу и одлуке којих ће се држати у наредној години.

Данас је концепт Нове године постао превише комерцијализован. Све се своди на најелитније журке, куповину прескупих дарова и скупих аутфита да се импресионирају други. Капитализам учинио своје. Људи мисле да, ако некоме купе најскупљи поклон, да ће га одушевити. Заборављено је да ако дајеш поклон, чиниш јер ти он нешто значи. И дар не мора бити скуп. Обична музичка кутија или лампа, било шта, само да се свиди коме је намењен.

Тренутно радим у гејминг индустрији у Индији, земљи с више од милијарду становника. Нова година се није славила 31. децембра, већ традиционално у марту или априлу, јер тад дани постају дужи и људи славе што имају више времена да уживају у сунцу и лепом времену. Тад посећују храмове, носе одећу радосних боја и понашају се веома добро према другима.

А Хиндуси јако цене празнике. Један од највећих је Дивали, Фестивал светла, који траје пет дана, кад људи осветљавају куће и продавнице. Почиње 15. дана месеца картика (крај октобра / почетак новембра), кад се верници моле Ганеши, божанству с главом слона, те Лакшми, богињи светлости. За њих је то је један од најважнијих празника током године, који проводе у кругу породице. Тако је током осталих празника, као и Нове године.

Последњих неколико месеци волонтирам у школи у Хајдерабаду, мегалополисту од око десет милина житеља, где живим. Углавном играм фудбал с клинцима, причам с њима на енглеском и дајем све од себе да се осећају боље. Иначе, то је школа за децу која живе испод границе сиромаштва и немају скупе играчке, телефоне, gеyеtе или шта све већ имућнија поседују. Кад год посетим школу, видим у очима деце чисту радост јер не очекују ништа. Кад играмо фубал, смеју се, играју се босоноги и уживају. Нико не жели да буде најбољи, једноставно желе да се играју заједно. Дивно је видети такву децу, која уопште не размишљају о друштвеном статусу и како ће их други видети, у времену када су многи преокупирани само тиме.

Пре неколико дана, група с којом волонтирам је организовала новогодишњи доживљај за децу. Набавили смо костим Деда Мраза и купили бомбоне, друге слаткише и играчке које ћемо поделити. Кад сам дошао у школу, бенд је већ певао новогодишњу песму „Yingl белс”, а деца певушила с њима. Брзо сам се пресвукао у костим и напунио торбу поклонима. Кад сам се појавио, дошло је до општег одушевљења јер су деца видели мене, обичног смртника као митског Деда Мраза. Свакоме сам дао играчку или слаткиш. У њиховим очима није било зависти. Нико није гледао шта је неко други добио, нити пожелео нешто боље. Били су срећни. Не јер је поклон скуп, далеко од тога, већ јер прихватају тако малу ствар с потпуном, искреном захвалношћу.

Тако нешто се не виђа често. Поготово у капиталистичком поретку у којем живимо. Људи троше стотине и стотине долара, евра, динара за ствари које им не требају и други их неће ценити. Све је постало ствар престижа, где се сви труде да купе нешто боље од другог, мислећи да ће тако бити прихваћенији у друштву. Овој деци није битно да ли је Нова година 31. 12. или 1. 1. или који већ датум изазива панику наших савременика да погоде савршен тренутак даривања.

А Нова година је време кад треба ценити праве вредности: искреност, саосећање, бити ту један за другог. То нема везе с куповином прескупих поклона. И зашто је само тад време за давање поклона? Ако ти неко значи, поклони му нешто било кад. Ако је особа права, цениће, пре свега чин, а не сам поклон. Индијци, пре свега Хиндуси, много су осећајнији од осталих. Иако их полако стиже капитализам, па се све више гурају по тржним центрима у нади да ће купити најбољу ствар да одушеве неког. Ипак, у сржи, брину о људима и њиховим осећањима. Тако Нова година и треба да се слави. У кругу пријатеља и особа које вам значе, где се осећате сигурно. И још битније: особа због којих желите да постанете још бољи. То је највећи поклон који можете добити, а не кошта ништа.

Милош Дорошки