Ninine mustre: Vrednost spoticanja
Sve mi bude smešno kada se setim koga sam sve i za koje „nedaće“ u svom životu optuživala. Čim mi događaji ne idu onako glatko kako bih ja to volela, bacam se u potragu za uzurpatorima koji ne dozvoljavaju da se stvari mojim, željenim tokom odvijaju.
Sam taj tok koji nije u mojoj režiji, munjevitom se brzinom povlači u drugi plan, a ja sužavam krug osumnjičenih lica, a ponekad i okolnosti, i uz pomoć svoga uma pletem priče koje bi trebalo da posluže kao dokazni materijal u postupku otkrivanja optuženog. U većini slučajeva nađem ga vrlo brzo i tada počinje proces. Sudski proces u mojoj glavi. Presuda naravno bude jednoglasna i okrivljeni se kažnjava dugoročnim gunđanjem u sebi, u svakoj prilici kada moj um nema pametnijeg posla. Sve bi to bilo lepo kada se one neželjene, ponekad čak omražene situacije ne bi kao po pravilu ponavljale. Tada krećem u novu potragu za krivcem i često nailazim na iste počinioce. Ceo taj proces vremenom počne da liči na beskrajno spoticanje i ustajanje, a neke vajde od toga ne vidim. Tačnije, nisam videla ranije.
Zahvaljujući određenim ljudima, knjigama i filmovima, kao i brojnim seminarima i radionicama koje sam pohađala, počela sam da menjam taktiku. Ozbiljno sam shvatila onu izjavu da ne možemo uvek očekivati drugačije rezultate, ako svaki put naše ponašanje nije drugačije. Svoj sam um počela da usmeravam u suprotnom pravcu od jurnjave za krivcima. Počela sam malo više da posmatram sebe, posebno u onim situacijama koje su se ponavljale, ili su najviše jedna na drugu ličile. Šta ja to radim u tim situacijama? Kako se ja to ponašam? Šta ja to očekujem da se desi? I gle čuda, ispostavilo se da se ponašam uvek slično, da su mi očekivanja uvek slična, i naravno, dešavaju se slični, neželjeni rezultati. Aha, sad kad sam pronašla grm, ni zec sigurno nije daleko. Ne, zec nije daleko, ali jeste hitar. Teško je tog malca sustići, a još teže preduhitriti. Pa zar ću na kraju za sve svoje nedaće morati samo sebe da okrivim? Ne. Na sreću, ne radi se ovde o krivici. Kao što se ni u ranijim sudsim procesima u mojoj glavi nije uopšte radilo o krivici. Nema tu krivice. Ima samo odgovornosti da se sopstvena svesnost proširi i da se uvidi čemu mi stvarno služe sve te situacije kroz koje prolazim i zbog čega se uopšte u njima i nalazim. Odgovore pronalazim upravo u svojim reakcijama, tačnije u svojim osećanjima. Recimo, odgovor na pitanje „šta ja to očekujem i šta osećam ili kako reagujem kada to ne dobijem“ je precizan pokazatelj koja moja emocija ili koja moja reakcija je kamen spoticanja.
Zaključujem da se baš tamo gde za nešto zapinjem, nalaze najveće prilike da napredujem. Ako um usmerim ka unutra, da preispitam svoje postupke i svoja očekivanja, klupko razrešenja već počinje da se odmotava. Još uvek se ja u nekim prilikama spotaknem, ali mi one služe samo da predahnem, a onda duboko udahnem, ustanem, pa krenem dalje svesnija i bar malo mudrija.
Nina Martinović Armbruster
