Нинине мустре: Вредност спотицања
Све ми буде смешно када се сетим кога сам све и за које „недаће“ у свом животу оптуживала. Чим ми догађаји не иду онако глатко како бих ја то волела, бацам се у потрагу за узурпаторима који не дозвољавају да се ствари мојим, жељеним током одвијају.
Сам тај ток који није у мојој режији, муњевитом се брзином повлачи у други план, а ја сужавам круг осумњичених лица, а понекад и околности, и уз помоћ свога ума плетем приче које би требало да послуже као доказни материјал у поступку откривања оптуженог. У већини случајева нађем га врло брзо и тада почиње процес. Судски процес у мојој глави. Пресуда наравно буде једногласна и окривљени се кажњава дугорочним гунђањем у себи, у свакој прилици када мој ум нема паметнијег посла. Све би то било лепо када се оне нежељене, понекад чак омражене ситуације не би као по правилу понављале. Тада крећем у нову потрагу за кривцем и често наилазим на исте починиоце. Цео тај процес временом почне да личи на бескрајно спотицање и устајање, а неке вајде од тога не видим. Тачније, нисам видела раније.
Захваљујући одређеним људима, књигама и филмовима, као и бројним семинарима и радионицама које сам похађала, почела сам да мењам тактику. Озбиљно сам схватила ону изјаву да не можемо увек очекивати другачије резултате, ако сваки пут наше понашање није другачије. Свој сам ум почела да усмеравам у супротном правцу од јурњаве за кривцима. Почела сам мало више да посматрам себе, посебно у оним ситуацијама које су се понављале, или су највише једна на другу личиле. Шта ја то радим у тим ситуацијама? Како се ја то понашам? Шта ја то очекујем да се деси? И гле чуда, испоставило се да се понашам увек слично, да су ми очекивања увек слична, и наравно, дешавају се слични, нежељени резултати. Аха, сад кад сам пронашла грм, ни зец сигурно није далеко. Не, зец није далеко, али јесте хитар. Тешко је тог малца сустићи, а још теже предухитрити. Па зар ћу на крају за све своје недаће морати само себе да окривим? Не. На срећу, не ради се овде о кривици. Као што се ни у ранијим судсим процесима у мојој глави није уопште радило о кривици. Нема ту кривице. Има само одговорности да се сопствена свесност прошири и да се увиди чему ми стварно служе све те ситуације кроз које пролазим и због чега се уопште у њима и налазим. Одговоре проналазим управо у својим реакцијама, тачније у својим осећањима. Рецимо, одговор на питање „шта ја то очекујем и шта осећам или како реагујем када то не добијем“ је прецизан показатељ која моја емоција или која моја реакција је камен спотицања.
Закључујем да се баш тамо где за нешто запињем, налазе највеће прилике да напредујем. Ако ум усмерим ка унутра, да преиспитам своје поступке и своја очекивања, клупко разрешења већ почиње да се одмотава. Још увек се ја у неким приликама спотакнем, али ми оне служе само да предахнем, а онда дубоко удахнем, устанем, па кренем даље свеснија и бар мало мудрија.
Нина Мартиновић Армбрустер
