Ninine mustre: Muke po Mesecu
Nebeska tela su me oduvek fascinirala, a Mesec je naravno kao i kod većine ljudi i kod mene na visokom 2. mestu.
Na prvom mi je fascinacija Suncem, ali njega, osim pri zalasku i izlasku ne mogu da posmatram golim okom, pa sam se sa Mesecom više družila. Kada god je mlad mesec, dakle kada ga ne vidim, a isto tako i kad je pun, pa šljašti na nebu, sve i da hoću, ne mogu da ga ne primetim, ja kao po pravilu nailazim na priče, tekstove, novinske članke i obaveštenja o raznim radionicama, ceremonijama, uticajima i astrološkim savetima, u vezi sa tim njegovim fazama.
Dok pišem ove redove, aktuelno je pomračenje Sunca i nevidljivost Meseca. Ijao, kao da je mrak na sve strane! Sa tim u vezi, primetila sam da se već dva dana ne osećam dobro. Prvo sam primetila da sam neraspoložena i da mi se nekako ugasila ona svakodnevna bezrazložna radost. A onda se pojavila neka neobjašnjiva tuga. Nemam stvarno nekog velikog razloga da budem tužna, ali kada sam prepričavala komentar jedne prijateljice kako je bila na divnom koncertu na kojem su se u publici pojavili sve neki normalni i fini ljudi kakvi kao da više ne postoje ni u medijima ni na ulicama, ja se zaplakah. Ođednom mi se steglo grlo kada sam izgovarala da je to onaj normalan svet koji kao da skriven u svojim domovima čeka da prođe vreme neukusa i... da ne nabrajam sada, da se opet ne rasplačem, znate vi i sami šta nas sve okružuje danas, to nisu teme o kojima ja pišem. Da, zaplakala sam se. Isto sam se tako skoro rasplakala na priču o tome kako smo svi nekada imali nekog Džekija, psa nepoznate rase, nepoznatog porekla, ali ogromnog izvora ljubavi, vernosti i radosti i kako i danas brojni Džekiji čekaju da ih neko uzme, da daruju svoju ljubav. I tako, ređale su se ovih dana naizgled nevažne priče i situacije, ali su mene duboko dirale. Onoga trenutka kada sam svoje nestabilno emotivno stanje povezala sa mesečevom fazom, a ne sa eventualnim, zakasnelim simptomima klimaksa, bilo mi je malčice lakše. I po prvi put u svom životu, odlučila sam da se ne branim, da ne lažem sebe, da ne smišljam načine kako da brzo promenim svoje raspoloženje, nego da mu se prepustim. Jesam tužna? Pa neka sam! Osvešćujem delove tela gde bih mogla da lociram najveću neprijatnost zbog te tuge, zamišljam da disanje prolazi kroz njih i da dah odnosi lagano sve ono zbog čega je neprijatnost nastala. Ne moram uopšte da saznam odakle ta tuga, šta me je to rastužilo i koji su uzroci i povodi takvim osećanjima. Jednostavno sam tužna, i ako mi se plače, ima da plačem, sve dok suze sasvim ne speru ono što su namerile da speru.
Deca uopšte nemaju problem sa potiskivanjem svojih osećanja, ali mi odrasli, imamo još mnogo da učimo dok se ne vratimo u to stanje svesti da nam nije važno šta će reći svet, nego šta naše telo pokušava da nam kaže. A kada to naučimo, ubrzo ćemo da otkrijemo šta nam je u kojim mesečevim fazama činiti, ne bi li život bio smisleniji, a mi prema sebi iskreniji. Izvin'te, odoh da se isplačem.
Nina Martinović Armbruster
