Ninine mustre: Doboš
Decembar je za mene poseban mesec. Ima u njemu nekog ushićenja: sva ta uzbuđenja oko praznika koji se bliže, jurnjava ka kraju jedne koja odlazi i ogromna očekivanja od druge godine koja tek stiže i koja već unapred junački nosi teret nadanja i želja koje bi trebalo da ispuni.
Poneki decembar bude sav beo, i sve se pretvori u bajkovite slike sa starih novogodišnjih čestitki, koje smo nekada pisali. A ponekad se brzo sve pretvori u bljuzgavicu koja nikome ne prija, pa decembar bude siv i ružan, ni kriv ni dužan. I bude nekako tužan.
Postoji mustra, poznata svima, a koja svaki decembar učini veselim – kićenje jelke i ukrašavanje doma. U nekim porodicama ta se aktivnost završi odrastanjem dece, ali neki jednostavno ne odustaju nikada. Ja spadam u ove druge. Volim da mi sve bude okićeno, u kakvim god da se okolnostima nalazim. Nekada sam volela žive jelke, ali budući da se mnoge nisu primile kada su posle praznika bile zasađene, a i da sam osvestila koliko je besmisleno uništavati drveće radi simbolike, prestala sam da kitim pravu jelku. Umesto toga, jer svakako je sve to samo stvar simbola, na razne načine dočaravam prisustvo jelke u kući. Prošle godine, napravila sam jednu dvodimenzionalnu, okačila je na zid, ukrasila lampicama i pokojim sićušnim detaljem. Ove sam je godine ponovo spremila, u svečanom ritualu dodavanja sjajnih kuglica, paketića i figurica. Iz kutije u kojoj stoje ukrasi, izvukla sam pažljivo jedan mali doboš, koji se skoro raspao, neke su kukice po obodima otpale i zlatni kanapčić koji je sve to držao na okupu, otkačio se i zamrsio. Taj mali doboš, ukras je iz mog detinjstva. Sećam se živo kako sam ga godinama kačila na razne jelke, najviše na onu plastičnu što je stvarno jako dugo trajala. Jedva je veći od mog palca, ali tako se lepo presijava na crveno i zlatno, da onako malen ima snagu da privuče svaki pogled koji se zadesi u njegovoj blizini. Odlučila sam da ga ove godine ponovo vratim na scenu. Njegov savremenik - Deda Mraz od maleckih, platnom presvučenih ping-pong loptica, dobro se drži sve ove godine, ali dobošu je stvarno bila potrebna ozbiljna popravka. Nešto alata, dosta strpljenja i duboke koncentracije, bilo je dovoljno da mu se vrati stari sjaj.
Cela me ta situacija raznežila i navela da razmišljam o decembru. Vratila sam se u brojne decembre ispunjene kićenjem, nadanjem, maštanjem, radovanjem. Bilo je i drugačijih decembara, sigurno. Jer ipak, ovaj osećaj teskobe u grudima upućuje na to da srce pamti ono što mozak zaboravi i negde duboko u podsvest zaturi. Znam samo da to što je mama otišla baš jednog decembra, ne umanjuje mnogo sav njegov sjaj i raskoš. Tamo gde nestaje njena fizička stvarnost, ostaju uspomene i zahvalnost za sve što sam od nje naučila, za sve što sam doživela i za svu ljubav kojom me je obasipala. I ovog decembra njena podrška i nežna prisutnost, ogledaju se u sjajnim površinama malog doboša koji kao i uvek, u svom ritmu svetlucanja objavljuje dolazak nekih novih razloga za zahvalnost.
Nina Martinović Armbruster
