Ninine mustre: Dvojka

Baš mi se sviđalo da idem u školu. Sve sam nekako lako razumela. Jedino nisam uspevala da razumem zašto su neka deca volela drugu da ponižavaju, zašto su neki želeli da druge povređuju i to me je mnogo bolelo. Ali, to nije tema ove priče, jer za to još uvek nisam pronašla mustru. Naučila sam vremenom to da razumem, ali i dalje me boli. Uglavnom, gotovo sve u školi bilo je bajkovito i lepo, sve do polovine drugog razreda. Tada mi se desila jedna dvojka.

Uopšte se ne sećam iz kog sam predmeta dobila dvojku, niti kako je to moglo da se desi meni, uvek spremnoj da odgovaram i uvek dobro skoncentrisanoj na času. Nije to ni važno. Važno je ono što se događalo nakon te dobijene dvojke. Na putu od škole do kuće, a koji je trajao petnaestak minuta, plakala sam sve vreme. Suze su jedna drugu stizale, i bila sam najnesrećnija osoba na svetu. Šta će mi reći mama i tata? Zar ja, njihova vrednica i pametnica, za sve talentovana i u svemu najbolja, zar ja da donesem dvojku kući? Ušla sam u dvorište i pred ulazom u kuću nastavila da plačem i plačem i plačem. Strah od toga šta će moji da kažu bio je sve veći iz minuta u minut, a sa njim je jačao i moj plač. Nadala sam se da će neko da izađe iz kuće i da me pita šta se desilo, da me uteši i da mi kaže da će sve biti u redu, ali niko se nije pojavljivao, a ideja da sama uđem i saopštim svoju sramotu, sve mi se manje sviđala. Trajalo je to neko vreme dok iza sebe nisam začula mamin zabrinuti glas. Ušla je u dvorište i zatekla me kako plačem i mogu samo da mislim šta joj je sve prošlo kroz glavu. Uzrujano me je ispitivala, a kada sam najzad jecajući uspela da kažem šta mi je, njena me je reakcija zaprepastila. „Idi dete u peršun“, rekla je sa vidnim olakšanjem i objasnila da je dvojka sasvim normalna stvar i da se to svakome može desiti. Umesto da osetim olakšanje, sećam se da mi je bilo pomalo i krivo, dok mi je govorila kako je mislila da mi se ko zna šta desilo. Pa zar ima neko „ko zna šta“ strašnije od dvojke u školi? Tatina reakcija je bila još neverovatnija. (U stvari i nije, ako se uzme u obzir činjenica da je za vreme svog direktorskog mandata zabranjivao zadavanje domaćih zadataka tokom vikenda, jer je smatrao da bi deca tada trebalo da se igraju i da se odmaraju, baš kao i odrasli.) On se smejao i rekao da oni koji imaju samo petice i nisu pravi đaci.

Bilo je posle toga mnogo petica, kao i poneka dvojka, a ja još dugo nisam shvatala da sam svoj strah zasnovala na reakcijama tuđih roditelja. Mislila sam, ako drugu decu grde zbog dvojki, grdiće i mene moji. Sada shvatam da se na svojim greškama najbolje uči, zato ih bez straha priznajem. Iako se nekima u tim trenucima zacakle oči i zasijaju zubi, ja sam spokojna, a i ponosna, jer znam da sam pravi đak, a biti pravi đak, velika je stvar. Dok zluradi, zbog poneke tuđe dvojke u prazno zubima škrguću, pravi đaci sve veće šanse imaju da pravi ljudi postanu. 

Nina Martinović Armbruster