Ninine mustre: Bližnji
Odavno sam negde pročitala rečenicu u kojoj se kaže da ako čovek hoće da proveri koliko je napredovao kao duhovno biće, neka provede nekoliko dana sa svojom porodicom. Tu se mislilo pre svega na odrasle ljude koji su pozvani da odu u svoja rodna mesta i sa svojim roditeljima od kojih su odavno odvojeni, provedu nekoliko dana u bliskom kontaktu.
Naši najbliži jesu oni koji su naša najčistija ogledala, jer naše reakcije na njihovo ponašanje, stavove i navike su precizni pokazatelji koliko smo daleko odmakli na putu samospoznaje.
Svaka vanredna situacija je prilika da malo istražimo sopstvene dubine ili plićake, zavisi ko je dokle stigao u svom razvoju. Situacija u kojoj smo naterani da u prostoru svog doma provodimo vreme sa svojima, može da posluži da jasno sagledamo šta nam kod koga smeta, šta je to što „organski“ ne podnosimo, a šta je ono što nas raduje i ispunjava bez obzira na to u kojim se okolnostima nalazimo. To su jasni znaci na kojim delovima svojih ličnosti bi trebalo da poradimo. Meni u glavnom ne smetaju one osobine, navike i ponašanja kojih i sama nemam u svom životu.
Princip ogledala odavno mi je poznat i uvek kada me kod nekog nešto „dirne“ znam da je pravi trenutak da to „nešto“ potražim u sebi, da ga osvestim i proučim šta mi to moje telo i moja psiha poručuju i da se zapitam na koji način to što mi smeta mogu da prevaziđem. Kod nekih meni bliskih ljudi, jako mi je nekada smetalo kada misle da su samo oni u pravu i kada neće ni da uzmu u obzir drugačiji pristup, drugačiji pogled na određenu situaciju. A kako sam vremenom počela da preispitujem sve što mi smeta, sve sam više otkrivala istu osobinu kod sebe: kada u nešto verujem, nema šanse da me neko ubedi u suprotno. Čak i kada mi daju argumente, ja se i dalje batrgam i branim svoje uverenje. A ako na kraju i prihvatim to drugačije mišljenje, osećam se iscrpljeno, oslabljeno i nekako razočarano. Imala sam običaj da kao i većina ljudi energiju kradem od drugih tako što ih ubeđujem da sam ja u pravu. Kada to svoje uspem da „dokažem“, onda sam sva važna i dobro se osećam.
Međutim, kako sam otkrivala razne druge izvore iz kojih mogu da obnovim svoju energiju (disanje, priroda, vežbanje, zdrave namirnice, muzika...), tako sam imala sve manju potrebu da nekome nešto objašnjavam, kao da se promenio moj karakter (za koji sam dugo mislila da je nepromenjiva kategorija). Moji bližnji su u stvari tu da mi pokažu kakve genetske predispozicije sam dobila u svom životu, a isključivo od moje svesti zavisi koliko ću te predispozicije da razvijem ili da prevaziđem.
Što se tiče bližnjih koje smo sami izabrali, a to su bračni partneri, svaka situacija u kojoj smo upućeni jedno na drugo, zgodna je provera koliko smo iskreni u odnosima i da li iz njih rastemo ili se sputavamo. I jedno i drugo je samo smernica kojim putem da nastavimo, uz podrobnu proveru kojim delom svoje ličnosti da se pozabavimo. Neko reče da tek kad se pojača kontrast i oštrina, dobijamo sasvim jasnu sliku. Zato bližnji nekad izgledaju kao naše sušte suprotnosti, a zapravo služe da nam se slika o sebi razbistri.
Nina Martinović Armbruster
