Ninine mustre: Sakura

Prvi put kada sam čula za taj običaj, bila sam prilično mlada i ništa mi nije bilo jasno. Iako sam i sama oduvek volela da vidim raskošne prolećne krošnje drveća, nisam razumela šta tu ima da se gleda satima. Moja prirodna reakcija tada je bila neka vrsta podsmeha. To je cena mladosti: kad nešto ne razumeš, tome se podsmevaš, a u stvari tako malo znaš.

U međuvremenu sam saznala da postoji neslaganje između Kineza i Japanaca u vezi sa polaganjem prava na vlasništvo nad tim običajem. Još jedan dokaz da ne postoji tema oko koje se ljudi ne mogu sporečkati. Jedna posebna vrsta ukrasne trešnje koja se zove Sakura, najviše se gaji u Japanu i po njoj je njihov prolećni praznik dobio svoje ime.

Ja sam svoju ljubav prema biljkama, a posebno prema voćkama, nasledila od svog oca. Od malena pamtim njegove priče o raznim stablima u bašti, o tome odakle je koje doneo, da li ga je kalemio ili samo presadio i o tome koliko koje stablo ima godina. I dan danas, ne propušta priliku da dok radi u bašti proveri koje je stablo i koliko procvetalo.

Na njegovoj listi najlepših prolećnih krošnji nalazi se šljiva, čiji blag miris ima jednu posebnu notu za koju kaže da malo „gorakne“ i po tome je jako specifičan, kao što „gorakne“ rakija koja leži u buretu od šljive. Najbujniju krošnju ima svakako glog koji cveta nešto kasnije, oko Đurđevdana. Čitavo stablo izgleda kao jedan oblak cvasti ispunjen bezbrojnim gusto načičkanim cvetićima. Prava poslastica za pčele, a i za čulo vida i mirisa, za one koji umeju da primećuju tu vrstu čuda koja nam se događaju tu, ispred nosa. Nemamo običaj da primećujemo baš ono što nam je isped nosa. Obično gledamo negde u daljinu, stremimo za nečim dalekim, a ono što je blizu ne vidimo, ne poštujemo niti smo zahvalni što je tu za nas. A upravo to mirno, tiho i svesno posmatranje krošnje u cvatu, može da nas munjevitom brzinom približi najvećim životnim vrednostima.

Kada primećujem život oko sebe, kada uviđam koliko je sa jedne strane lep i zanosan, a sa druge kratak, nežan i osetljiv, onda se u meni rađa oduševljenje tim životom, raste mu vrednost u mojim očima, raste i zahvalnost zbog onih možda kratkotrajnih, ali ciklično ponavljajućih lepota koje proživljavam i dobijam poriv da zaronim dublje u njih, kada god ih primetim.

Ovoga proleća, više nego ikada, primećujem cvetanje i bujanje života. Ispunjavam pluća opojnim mirisima i osećam kako me kupaju, pročišćuju iznutra i pune nekom neobičnom snagom. Danima svakodnevno slavim svoj lični praznik Sakura. Velika radost razliva se celim mojim bićem jer uviđam da raste broj nas koji shvatamo da je gledanje cveta kudikamo lepše, korisnije i zabavnije od gledanja bilo kakvog ekrana. Dok nas ekran zrači i kojekakvim nametnutim idejama programira, priroda nas vraća sebi kroz cvet, koji svojim mirisom i lepotom nežno vibrira. I sve se to događa tu ispred nosa. Uči nas majka priroda da primetimo i da se zahvalimo za ono što je suština života: on jeste kratak i nežan, ali ga ispunjava velika lepota.

Nina Martinović Armbruster

www.ninamartinovic.com