Ninine mustre: Čovečanstvo

Ne bih zalazila u detaljnije analogije ko čini koji organ, jer svaka je ćelija od velike važnosti za čitav organizam, pa tako i za ovaj superorganizam, a ni preciznost nije moguća, jer čovečanstvo čini oko 7 milijardi stanovnika, a u jednom organizmu ima oko 37 hiljada milijardi ćelija. (što je na zapadu trilion, kod nas je bilion, a u bilionu ima hiljadu milijardi)

Zadatak, dužnost, poziv, kako god da to nazovemo, svake ćelije, jeste da funkcioniše najbolje što može. Ona uzima obrađene hranljive materije, održava svoj mali sistem u redu, obavlja svoju ulogu, razmenjuje „informacije“ sa ćelijama oko sebe i svakim svojim titrajem (njena ćelijska membrana pulsira, baš kao što i planeta Zemlja pulsira) ona doprinosi harmoniji u kojoj superorganizam funkcioniše. Ja, kao ćelija tog superorganizma verujem da što bolje obavljam svoje funkcije, to bolje činim čitavom organizmu. I sve dok organizam funkcioniše, pa čak i sa onim ćelijama koje su „u kvaru“, postoji šansa da se sve popravi i da svaka ćelija ponovo postane funkcionalna. Jer, koliko ćelije jedna drugu mogu da „pokvare“ pogrešnim informacijama, tako jedna drugu mogu i da poprave. Sve je do mene, tj. do svake ćelije pojedinačno. Prvo moram ja da budem jedna snažna, zdrava, i funkcionalna ćelija, jer takva onda mogu da razaberem dobre od loših uticaja, korisne od pogubnih doživljaja. Iz nekog razloga, ja kao ćelija sam nasetovana tako da jako volim naše visočanstvo Čovečanstvo. Ono ima svoje probleme sa kojima se bori, a ova sićušna ali važna ćelija koju predstavljam, daje sve od sebe da bude koristan i funkcionalan delić tog superorganizma. Trudi sa da ojača (jedem voća, povrća i puno C vitamina, redovno se sunčam pa tako nabavljam i D vitamin, a i fizički sam aktivna); povezuje se sa gospođom majkom našeg visočanstva Čovečanstva – planetom Zemljom (često hodam bosa, obožavam prirodu i volim da se kupam u rekama, jezerima i morima); i gleda kako da pripomogne ostalim ćelijama iz svog okruženja, (imam poriv da pomognem kada mi pomoć zatraže ili mi se učini da je pomoć negde neophodna).  

Nisam baš srećna kada vidim sve kroz šta naše visočanstvo Čovečanstvo prolazi, ali sam uverena da je to deo jednog procesa odrastanja. Svako je od nas ponekad bio izazvan ili čak dopustio sebi da upadne u loše društvo. Sopstveno iskustvo, kakvo god bilo, najčešće je jedini efikasan način da se uči i napreduje. Kroz koju god da fazu trenutno prolazi, ja Čovečanstvu pomažem sopstvenim svakodnevnim, finim podešavanjem na bolje. Kada prođu svi „mladalački nestašluci“ koje imamo zadatak zajedno da savladamo, onda će Čovečanstvo da postane veličanstvo! I biće veličastveno, biti njegov deo.

Nina Martinović Armbruster