KONJI TRČE KAD IM MAJSTOR KAŽE Somborski inženjer Luka Milanović na usluzi i slavnom sugrađaninu Nikoli Jokiću

Mada je takvih primera u viševekovnoj povesnici somborskoj koliko duša ište, jedan od takvih novovekih je Luka Milanović, koji je toliko poznat življu ovdašnjem da kad se kaže Luka obično se podrazumeva da je to „onaj” iz Pariske ulice, pa sledstveno tome niko ni ne pita za prezime.

Početak njegove somborske slave seže u dve poslednje decenije prošlog veka, kad je kao mlad saobraćajni inženjer počeo da radi kao instruktor vožnje, jer em je bilo daleko teže doći do vozačke „šedulice” to jest. dozvole, em je i tad bila retkost da najkvalifikovaniji obavlja ovaj posao. Mada najtraženiji instruktor vožnje u varoši, početkom devedesetih, kada je počeo da se kruni stari jednopartijski sistem i od države dirigovana privreda, Luka je batalio posao u državnoj firmi i opsetio se da otvori dragstor, majušnu radnju, prvu u gradu koja je radila 24 sata dnevno, 365 dana u godini.

Neverne Tome, koje su mu predviđale brzu propast, sa nevericom su gledale večitu gužvu ispred lokala u koji su, pored espapa, mogle da stanu svega dve-tri mušterije. Kako to već biva u Srbiji na razmeđu civilizacija i istorijskih mena, građanski rat i njemu sledujuće sankcije ispraznile su sve rafove u zemlji, pa je Luka interesovanje sa trgovine „prebacio” na zimski turizam, dakle, skijanje i svojim skromnim kafićem-brvnarom otkrio dotad gotovo nepoznate ski staze na Kopaoniku.

Kako se od kafića na „planini lepotici” tada nije moglo živeti cele godine, u pasažu „svoje” Pariske ulice Luka je otvorio kafić koji je na glas izašao kao prvo mesto u Somboru, gde se muzika nije puštala isključivo po ćefu gazde, već su posao vikend-noćima obavljali diyejevi, tad čudo neviđeno na severozapadu Srbije. Potrajalo to godinama, ali kako su i ostali kafići uzeli Lukinu mustru za dobar provod, Milanović „okrenuo ćurak” i posvetio se - varilačkom zanatu.

Naravno, ne onako kako to običan inokosan Srbin radi, to jest uz priučenog majstora kome je, pored feroda, jedan od obaveznih potrošnih materijala i ‘ladno „zidarsko” pivo, već uz pomoć profesora novosadskog Fakulteta tehničkih nauka. Kad čovek zna znanje, onda je sve lako, pa je Lukina radionica očas posla postala praktična radionica FTN-a, gde su obučavani majstori za takozvano TIG zavarivanje metala, inoksa i drugih savremenih materijala. Danas jedna od najprestižnijih i najplaćenijih zanatskih veština majstoru elektrolučnog beskontaktnog zavarivanja argonom, u razvijenom svetu donosi zaradu koja je tri-četiri puta veća od one klasičnog varioca, pa su desetine Lukinih „šegrta” našli sreću u belom svetu, zbog čega ga i danas blagosiljaju.

Dotad poznat u Somboru, Luka je ipak svojevrsnu svetsku slavu dostigao zahvaljujući, pored Đokovića, najpoznatijem Srbinu na svetu, mladom sugrađaninu Nikoli Jokiću, kojem je košarka možda zanimljiv posao, ali je konjarstvo prava strast i ljubav. Elem, sjatilo se to sa svih strana sveta da vidi prvu kasačku trku u kojoj je ove godine sa svojom ergelom učestvovao zvanični šampion i najbolji igrač finala NBA, zuje kamere, škljocaju foto-aparati belosvetskih agencija, a Jokić i njegov otac Branislav sa Lukom „drže palčeve” da autostart svih trka na somborskom hipodromu protekne u najboljem redu. Skalamerija za auto-start, koja se pre pozajmljivala od Subotičana „skrojena” je upravo u Lukinoj radionici, na zahtev starijeg Jokića, koji Luku zna iha-haj odavno.

- Bane je prihvatio da ja napravim i na yip namotiram automatsku rampu na daljinsko upravljanje za start kasačke trke šest konja po brojevima - pojašnjava Milanović nastanak auto-start mašine, koja se za svega 15 minuta montira na vozilo. – Displej i elektroniku za rampu je uradio elektroničar Milorad Jekić iz Prigrevice kod Apatina, sve je funkcionisalo po planu, a najvažnije je da su Jokići zadovoljni i nismo se osramotili pred gostima sa svih strana sveta – veli Luka, kome i dalje „točkići” u glavi rade malo ispred somborskog vremena.

Milić Miljenović