КОЊИ ТРЧЕ КАД ИМ МАЈСТОР КАЖЕ Сомборски инжењер Лука Милановић на услузи и славном суграђанину Николи Јокићу

Мада је таквих примера у вишевековној повесници сомборској колико душа иште, један од таквих нововеких је Лука Милановић, који је толико познат живљу овдашњем да кад се каже Лука обично се подразумева да је то „онај” из Париске улице, па следствено томе нико ни не пита за презиме.

Почетак његове сомборске славе сеже у две последње деценије прошлог века, кад је као млад саобраћајни инжењер почео да ради као инструктор вожње, јер ем је било далеко теже доћи до возачке „шедулице” то јест. дозволе, ем је и тад била реткост да најквалификованији обавља овај посао. Мада најтраженији инструктор вожње у вароши, почетком деведесетих, када је почео да се круни стари једнопартијски систем и од државе диригована привреда, Лука је баталио посао у државној фирми и опсетио се да отвори драгстор, мајушну радњу, прву у граду која је радила 24 сата дневно, 365 дана у години.

Неверне Томе, које су му предвиђале брзу пропаст, са неверицом су гледале вечиту гужву испред локала у који су, поред еспапа, могле да стану свега две-три муштерије. Како то већ бива у Србији на размеђу цивилизација и историјских мена, грађански рат и њему следујуће санкције испразниле су све рафове у земљи, па је Лука интересовање са трговине „пребацио” на зимски туризам, дакле, скијање и својим скромним кафићем-брвнаром открио дотад готово непознате ски стазе на Копаонику.

Како се од кафића на „планини лепотици” тада није могло живети целе године, у пасажу „своје” Париске улице Лука је отворио кафић који је на глас изашао као прво место у Сомбору, где се музика није пуштала искључиво по ћефу газде, већ су посао викенд-ноћима обављали diyеjеvi, тад чудо невиђено на северозападу Србије. Потрајало то годинама, али како су и остали кафићи узели Лукину мустру за добар провод, Милановић „окренуо ћурак” и посветио се - варилачком занату.

Наравно, не онако како то обичан инокосан Србин ради, то јест уз приученог мајстора коме је, поред ферода, један од обавезних потрошних материјала и ‘ладно „зидарско” пиво, већ уз помоћ професора новосадског Факултета техничких наука. Кад човек зна знање, онда је све лако, па је Лукина радионица очас посла постала практична радионица ФТН-а, где су обучавани мајстори за такозвано ТИГ заваривање метала, инокса и других савремених материјала. Данас једна од најпрестижнијих и најплаћенијих занатских вештина мајстору електролучног бесконтактног заваривања аргоном, у развијеном свету доноси зараду која је три-четири пута већа од оне класичног вариоца, па су десетине Лукиних „шегрта” нашли срећу у белом свету, због чега га и данас благосиљају.

Дотад познат у Сомбору, Лука је ипак својеврсну светску славу достигао захваљујући, поред Ђоковића, најпознатијем Србину на свету, младом суграђанину Николи Јокићу, којем је кошарка можда занимљив посао, али је коњарство права страст и љубав. Елем, сјатило се то са свих страна света да види прву касачку трку у којој је ове године са својом ергелом учествовао званични шампион и најбољи играч финала НБА, зује камере, шкљоцају фото-апарати белосветских агенција, а Јокић и његов отац Бранислав са Луком „држе палчеве” да аутостарт свих трка на сомборском хиподрому протекне у најбољем реду. Скаламерија за ауто-старт, која се пре позајмљивала од Суботичана „скројена” је управо у Лукиној радионици, на захтев старијег Јокића, који Луку зна иха-хај одавно.

- Бане је прихватио да ја направим и на yip намотирам аутоматску рампу на даљинско управљање за старт касачке трке шест коња по бројевима - појашњава Милановић настанак ауто-старт машине, која се за свега 15 минута монтира на возило. – Дисплеј и електронику за рампу је урадио електроничар Милорад Јекић из Пригревице код Апатина, све је функционисало по плану, а најважније је да су Јокићи задовољни и нисмо се осрамотили пред гостима са свих страна света – вели Лука, коме и даље „точкићи” у глави раде мало испред сомборског времена.

Милић Миљеновић