Anđelka Prpić: Moja super veština je matematika

Anđelku smo upoznali ulogom Čarne u „Ženama s Dedinja”, zavoleli u seriji „Andrija i Anđelka”, a sada je gledamo u filmu „Kozje uši” i TV emisiji u kojoj se takmiče ljudi iz regiona koji imaju izuzetne intelektualne veštine. Talentovana glumica Anđelka Prpić kroz ovaj serijal je otkrila jednu impresivnu super moć.

 

Ima li zadataka koje ste vi ili neko iz žirija „Super ljudi” uradio brže od takmičara?

- Moram da pohvalim svoju učiteljicu Dacu, nastavnika matematike Vladu Popa i profesore matematike Draganu, Danijelu i čuvenog nažalost pokojnog Sulju koji su mi usadili ljubav prema matematici. Tako da sam se u mnogo slučajeva naših super kandidata odvažila da i sama probam da dođem do tačnog rešenja, i, ako možete da mi verujete na reč, čak dva puta sam bila brža sa tačnim rezultatom. Naravno, to pripisujem njihovoj tremi, a mojoj opuštenosti jer se od mene ipak ništa ne očekuje, a takva okolnost nekada mnogo pomogne.

 

Koju super veštinu biste voleli da posedujete?

- Ambiciozna sam i uporna. Ne volim da odustajem i mislim da za sve postoji način i rešenje. Ipak, čini mi se da pred sebe nikada ne stavljam nerealne ciljeve. Prijatelji umeju da me kritikuju kako sam često i previše realna...ja to smatram vrlinom ili možda nekom moći. Ostati sa obe noge na zemlji. To je moć koju bih volela da imam za ceo život.

Uloga Čarne vam je otvorila brojna vrata, ali je stigla u 28 godini, što može demoralisati glumca. Da li je sada nakon toliko uspešnih projekata lakše ili je glumački posao uvek borba za naredni projekat?

- Svaki posao je kao prvi, kako u iščekivanju, tako i u želji i samoj realizaciji. Ja nekako uvek počinjem od nule, čini mi se. To dosta emotivno i psihički troši, ali ako je posao na kraju dobar i vredno je toga.

 

Trenutno se u bioskopima prikazuje film „Kozje uši”, u kome igrate, a koji oslikava ženu u borbi za egzistenciju. Imate li utisak da se moderno društvo nekako najviše oslonilo na ženska leđa?

- Ne mislim da je ženska pozicija ta koja je uvek ugroženija. Zapravo, generalizacija mi nije omiljena disciplina, o kojoj god temi da je reč. Mi žene same želimo puno uloga sebi, pa i nesvesne upadamo u zamke sopstvenih nerealnih i velikih očekivanja. Tačno je da nam je često napornije, i možda put duži, ali isto tako sam sigurna da imamo više oružja u rukama.

 

Mnoge bajke se završavaju brakom i izrekom „živeli su srećno do kraja života”, hoćemo li ikada zaviriti u taj nastavak priče kada su u pitanju Andrija i Anđelka?

- Kako god bude, Andrijina i Anđelkina priča imam utisak da će živeti negde među gledaocima... ako je pitanje da li bih ja volela - odgovor je da.

 

Kada biste imali neograničena sredstva, da li biste radili nešto na TV-u, filmu ili u pozorištu i šta bi to bilo?

- Volim Čehova i to što se bavi životima nas običnih malih ljudi... takav sadržaj bi me zanimao i kroz film. I televiziji i pozorištu nedostaje entuzijazma čini mi se, svi su obuzeti utrkivanjem sa konkurencijom. A kada mislite o pogrešnim stvarima, izostaju one prave. Ali optimista sam. Verujem u generacije koje dolaze, u klince koji će tek rešiti da se time bave. Mislim da će oni menjati stvari ozbiljno.

 

Budući da ste glumu završili u Novom Sadu, otkrite nam šta vas najviše seća na taj period i koja su vaša omiljena mesta u našem gradu?

- Nedavno sam bila gost kod mojih drugara, a vaših i naših omiljenih momaka iz „Državnog posla”. Setila sam se uzbuđenja svaki put kada se posle vikenda vratim preko Petrovaradina u Novi Sad,  tadašnje ruinirane Akademije i omiljenih nam portira i kafe kuvarica, Sterijinog pozorja i najlepšeg mirisa ranog leta dok se upoznajemo sa kolegama iz celog regiona... Najdraži su mi ipak ljudi, njih devetoro hajduka sa kojima sam provela četiri nezaboravne godine.

 

Snežana Milanović