Анђелка Прпић: Моја супер вештина је математика

Анђелку смо упознали улогом Чарне у „Женама с Дедиња”, заволели у серији „Андрија и Анђелка”, а сада је гледамо у филму „Козје уши” и ТВ емисији у којој се такмиче људи из региона који имају изузетне интелектуалне вештине. Талентована глумица Анђелка Прпић кроз овај серијал је открила једну импресивну супер моћ.

 

Има ли задатака које сте ви или неко из жирија „Супер људи” урадио брже од такмичара?

- Морам да похвалим своју учитељицу Дацу, наставника математике Владу Попа и професоре математике Драгану, Данијелу и чувеног нажалост покојног Суљу који су ми усадили љубав према математици. Тако да сам се у много случајева наших супер кандидата одважила да и сама пробам да дођем до тачног решења, и, ако можете да ми верујете на реч, чак два пута сам била бржа са тачним резултатом. Наравно, то приписујем њиховој треми, а мојој опуштености јер се од мене ипак ништа не очекује, а таква околност некада много помогне.

 

Коју супер вештину бисте волели да поседујете?

- Амбициозна сам и упорна. Не волим да одустајем и мислим да за све постоји начин и решење. Ипак, чини ми се да пред себе никада не стављам нереалне циљеве. Пријатељи умеју да ме критикују како сам често и превише реална...ја то сматрам врлином или можда неком моћи. Остати са обе ноге на земљи. То је моћ коју бих волела да имам за цео живот.

Улога Чарне вам је отворила бројна врата, али је стигла у 28 години, што може деморалисати глумца. Да ли је сада након толико успешних пројеката лакше или је глумачки посао увек борба за наредни пројекат?

- Сваки посао је као први, како у ишчекивању, тако и у жељи и самој реализацији. Ја некако увек почињем од нуле, чини ми се. То доста емотивно и психички троши, али ако је посао на крају добар и вредно је тога.

 

Тренутно се у биоскопима приказује филм „Козје уши”, у коме играте, а који осликава жену у борби за егзистенцију. Имате ли утисак да се модерно друштво некако највише ослонило на женска леђа?

- Не мислим да је женска позиција та која је увек угроженија. Заправо, генерализација ми није омиљена дисциплина, о којој год теми да је реч. Ми жене саме желимо пуно улога себи, па и несвесне упадамо у замке сопствених нереалних и великих очекивања. Тачно је да нам је често напорније, и можда пут дужи, али исто тако сам сигурна да имамо више оружја у рукама.

 

Многе бајке се завршавају браком и изреком „живели су срећно до краја живота”, хоћемо ли икада завирити у тај наставак приче када су у питању Андрија и Анђелка?

- Како год буде, Андријина и Анђелкина прича имам утисак да ће живети негде међу гледаоцима... ако је питање да ли бих ја волела - одговор је да.

 

Када бисте имали неограничена средства, да ли бисте радили нешто на ТВ-у, филму или у позоришту и шта би то било?

- Волим Чехова и то што се бави животима нас обичних малих људи... такав садржај би ме занимао и кроз филм. И телевизији и позоришту недостаје ентузијазма чини ми се, сви су обузети утркивањем са конкуренцијом. А када мислите о погрешним стварима, изостају оне праве. Али оптимиста сам. Верујем у генерације које долазе, у клинце који ће тек решити да се тиме баве. Мислим да ће они мењати ствари озбиљно.

 

Будући да сте глуму завршили у Новом Саду, открите нам шта вас највише сећа на тај период и која су ваша омиљена места у нашем граду?

- Недавно сам била гост код мојих другара, а ваших и наших омиљених момака из „Државног посла”. Сетила сам се узбуђења сваки пут када се после викенда вратим преко Петроварадина у Нови Сад,  тадашње руиниране Академије и омиљених нам портира и кафе куварица, Стеријиног позорја и најлепшег мириса раног лета док се упознајемо са колегама из целог региона... Најдражи су ми ипак људи, њих деветоро хајдука са којима сам провела четири незаборавне године.

 

Снежана Милановић