VODITELJKA JASNA ĐUROVIĆ Nisam daleka ljudima

Svoj medijski život započela je kao apsolvent žurnalistike na televiziji Košava, gde je volontirala i za nepunih 15 dana dobila i svoj profesionalni angažman. Publici je najpoznatija po radu na Prvoj televiziji, gde je radila autentične životne priče za koje je neretko dobijala najvažnija novinarska priznanja. Ipak, transferom na UNA televiziju vratila se novinarskim korenima, budući da je, kako nam je rekla, njena karijera pre 16 godina počela upravo u informativnom programu i to u „Vestima” u kojima je radila četiri godine.

– Nakon toga dogodio se „Eksploziv” i nešto što ni danas ne znam kako da nazovem. Bila je to za mene, u stvari, umetnost bavljenja ovim poslom. Vesti mi nisu strane nimalo. Sa 25 godina postala sam i prezenter i, znate šta je interesnatno? Kada sam napustila informativni program, rekla sam da više nikada ne želim da se bavim time, ali nikada. Čik, nek neko kaže da nisam ostala dosledna – priča na početku intervjua za Dnevnikov TV magazin dobro poznato TV lice Jasna Đurović.

Kako, generalno, podnosite promene i izlazak iz zone komfora, koja ljude neretko, sprečava da napreduju?

– Nemam problem sa tim. Onog momenta kada odlučim da ću nešto da prestanem tada i prestajem. Ne postoji kod mene traženje razloga više da ostanem tu gde me nešto ne čini srećnom, a sreća je najvažnija stvar u životu. Kad izgubite sreću i osmeh onda taj komfor više nije bitan.

Koliko je teško „naterati” gledaoce da vam veruju dok im saopštavate najvažnije vesti iz zemlje i inostranstva, budući da se vaš posao ne svodi samo na puko čitanje vesti?

– Mislim da je to danas prevaziđeno. Nekada, kada ste imali jednu televiziju, prezenterima se verovalo. Danas se komentariše da li je neko ostario, koliko je lep, kako mu stoji to što je obukao i zašto mu se digao čuperak ili nije ofarbala izrastak. Nisam daleka ljudima. Mogu da se identifikuju sa mnom. Zato mi i veruju. 

Kada ste prešli na UNA TV najavili ste da ćete stvarati nešto najkreativnije moguće u nečemu od čega, kako ste rekli, niko ne bi očekivao da bude drugačije. Možete li nam najaviti o čemu se, zapravo, radi?

– To se još nije dogodilo, evo, i ja čekam, a za sve u životu mora da dođe pravi momenat. 

Šta biste sve danas voleli da ponudite gledaocima na novoj televizijskoj adresi i kako planirate da dalje unapređujete informativni program u kojem ste trenutno?

– Volela bih jedan ozbiljan šou. Samo jednu autorsku emisiju. Negde gde mogu da pokažem šta umem i znam, u šta sam se razvila posle ovoliko godina najkvalitetnijeg novinarstva, pa i nečega što prevazilazi isključivo novinarski posao. Život, a film, to je nešto što mene interesuje. Ludo, a informativno. I amaterski i profesionalno.

 U eri hiperprodukcije svedoci smo da, najčešće zarad rejtinga i senzacija svako može da radi novinarski posao, te da pojedinci na TV ekranima zbog gledanosti od televizijske emisije prave medijski cirkus. Kako sačuvati našu profesiju u takvim uslovima?

– Novanarstvo je postalo jedna širokogruda profesija, sve prihvata. Kao da čujem negde reči pesme grupe „Riblja čorba”: pekar, lekar, apotekar, kolar, stolar i kritičar i političar i pedagog i damagog. Stvarno nije problem kad iz ozbiljnih profesija dođu ozbiljni ljudi koji shvate ili prepoznaju kod sebe talenat za bavljenje ovim poslom. Mada, danas to nije tako čest slučaj. Imam utisak ne da su pametni ljudi popustili, već da su se povukli. Došlo je jedno vreme loše profesije, loših đaka, gde svi oni koji vrede ozbiljno razmišljaju ne da profesiju vrate na pijedestal, već da pobegnu glavom bez obzira. A činjenica je i da bi novinarstvo danas trebalo da bude stvar prestiža. Nažalost, na ekranu je prekid programa, a u novinama fali onoliko stranica...

Za potrebe emisije „Eksploziv” radili ste i kao novinarka i voditeljka, nedostaje li vam susret sa ljudima na terenu i istraživanje lepih, teških ili neobičnih priča?

– Trudim se da mi ništa u životu ne nedostaje, da uvek imam onoliko koliko mi je potrebno za mir i sreću, a u to računam i svoju profesiju. Dala sam „Eksplozivu” 12 godina svog života, najveća priznanja, najbolje novinarske priče i krug se zatvorio.

Kako ste se u karijeri čuvali od „emotivnog pregorevanja” budući da ste u najvećoj meri radili teške ljudske priče koje neminovno ostavljaju traga na čoveka?

– Ako mislite da sam uspela da se sačuvam - nisam. Greška je kad neko kaže da novinarstvo ne sme da ima stav, emociju. Neka dođe taj koji je radio isti posao kao i ja, na način na koji sam i ja, sa toliko uspeha, pa da ga vidim. Da nije bilo empatije, ničega ne bi ni bilo. Onoliko suza i   radosti ni danas, evo, skoro godinu dana kasnije, ne mogu da obradim, obrišem. 

Koje teme vas najviše danas, posle bogatog iskustva iza sebe, intrigiraju i bude adrenalin?

– Uvek one na ivici. Iz života, pokreta, prevoza, susreta. Nikada one koje se inače plasiraju. 

Kada vas je novinarstvo „uzelo pod svoje” i uspevate li da „zaboravite” da ste novinarka onda kada ne radite?

– Naravno da uspevam. Onog moemnta kada sam privatno uspela da odvojim od poslovnog počela sam da živim, a bilo je mnogo godina bez života u kojima ste vi posvećeni samo i isključivo poslu. Dogodi mi se, tu i tamo, naravno ako je situacija takva da na nju ne mogu da ostanem gluva i slepa, da bukvalno skačem, ali, da... jasno sam u svom životu, posle 16 godina profesionalnog bavljenja ovim poslom, odlučila kad hoću i kad ne želim da budem novinar. 

Vladimir Bijelić

foto: Promo Una TV