Tanja Pjevac: Glumica popularnih serija i gerilskih poduhvata

Upoznali smo je, najpre, kao Olju iz računovodstva u čuvenom sitkomu „Ljubav, navika, panika“, a potom je zaigrala i u serijama „Stižu dolari“, „Agencija za SiS”, „Vojna Akademija”, „Sumnjiva lica”, „Državni posao”, „Neki bolji ljudi”, „Prvi servis”, „Branilac” i „Ubice mog oca”. Velike simpatije javnosti osvojila je ulogom kelnerice Zoke u seriji „Kamiondžije d.o.o”, u čijem je scenariju prve sezone, najpre trebalo samo da se pojavi, ali ne i da ostvaruje dijaloge. Ipak, reditelj Filip Čolović je zbog njenog talenta, kako saznajemo, odlučio da njen lik proširi, te je Zoka u drugoj sezoni, čije se emitovanje nedavno završilo, postala jedan od glavnih likova ove porodične serije. U razgovoru za naš list glumica Tanja Pjevac objašnjava da su reditelj i produkcija te serije iz poverenja prema njoj zbog ranije saradnje odlučili da udahnu život njenom liku.

– Prvobitno scenaristički tu nije postojalo mnogo likova koji su konstantni u seriji. Filip Čolović je hteo da, imajući u vidu i televiziju i termin u kojem se serija prikazivala, te ranije radove Gordana Mihića po čijem se scenariju snimala prva sezona, stvori porodičnu seriju koja bi samim tim morala da stvara nekakvu empatiju prema likovima koji se razvijaju i pojavljuju konstantno. Ta Bajina kelnerica, kako se zvala Zoka u scenariju, bila je zamišljena kao jedan od usputnih likova. Nije bilo naznake nekog odnosa. Samo je pisalo: „Tu je i Bajina kelnerica”. Sećam se da sam tada čitala 17 strana teksta i mislila da su se oni zeznuli (smeh). Rekla sam im da uzmu neku glumicu iz Uba, što da dovlače mene iz Novog Sada da igram neko statiranje sa zadatkom, ali onda me je Filip pozvao i rekao mi šta on sve tu namerava. Tako je sve počelo. Posle prve scene koju sam snimala sa Nenadom Jezdićem, u kojoj je dosta toga improvizovano, autorska ekipa je uvidela da Zoka može da bude tu. U filmskom svetu takva konobarica može da postoji sa takvom likovnošću i duhom. I onda smo nastavili da je stvaramo tokom prve sezone, da bi ona u drugom delu postala jedan od glavnih likova – priča nam Tanja Pjevac.

Ispostaviće se i da do kraja ima vrlo važnu ulogu u drugoj sezoni, a načuo sam da je u planu treća sezona. Kakvu biste to sudbinu voleli da doživi dalje, kako biste je vi izmaštali?

– Uopšte ne smem o tome da razmišljam jer čim u tom smislu nešto poželim i maštam kako će i gde će ići moj lik to obično ne bude tako, pa razočarenje bude mnogo veće (smeh). Potpuno imam poverenje u Vladu Đurđevića, pisca i ostatak ekipe. Oni biraju koju će temu tretirati kroz sezonu. Tako su i izabrali da se u drugoj sezoni tretira ta granica između ljubavi i prijateljstva  Baje i Zoke. Koliko znam oni jesu u nekim pregovorima za treću sezonu serije, ali nisam još uvek sigurna da mogu sto posto da tvrdim. Koliko znam priprema se, ali iznenadiće i mene šta će da bude u nastavku (smeh).

Tihomir Stanić je jednom prilikom rekao da je rejting te serije takav da kada izađe na pijacu svi ga oslovljavaju sa Žićo. Da li je ta neposrednost i poistovećivanje sa TV licima zaista pokazatelj da ljudima nedostaje priče o poštenju i dobrim ljudima?

– Jeste. I meni se dešavaju identične situacije. U jednom trenutku sam bila samo Jagoda, a sada sam Zoka, ali lepo je što vidim da postoji tendencija poistovećivanja. Ipak, ljudi su uspeli da me zapamte kao Tanju Pjevac. Odem negde pa kažu: „Evo je naša Tanja”. Znaju mi ime, meni je to vrlo važno. Drago mi je da mi je televizijska karijera ponudila tu vrstu glumačke širine da mogu da igram jedno đubre od žene kakva je Jagoda u seriji „Državni posao” (smeh), ali i divnu ženu kakva je Zoka. Važno je kada se ljudi identifikuju sa likom jer to znači da su poverovali glumcu da on postoji. Pokojni Marko Nikolić mi je svojevremeno rekao da nije imao problem sa tim što su ga zvali Giga Moravac, sem možda kada je ostario pa mu je onda malo dosadilo (smeh). To su sve prirodne stvari koje glumac živi i koje podrazumevaju njegovo postojanje van kamera i scene.  

Serija „Kamiondžije d.o.o.” smeštena je u Ub, a sve češće gledamo priče snimljene u drugim krajevima. Koliko je decentralizacija kulture važna za televizijske projekte?

– Kroz taj televizijski program u stvari tek sad otkrivamo koliko naša zemlja ima filmskih lokacija i to je strašno važno. Komplikovano je organizovati logistiku da se snima u Novom Sadu, a još teže Beogradu jer morate da zatvorite saobraćaj i ugrozite mnogo ljudi. Ova mala mesta po Srbiji pružaju mnogo veće gostoprimstvo filmskoj ekipi. Beograd je, ja mislim, već umoran od filmskih ekipa, a Ub se raduje. Sva sela se raduju što su tu došli glumci. Mislim da ćemo se tek otvoriti i za strane neke produkcije u tom smislu, stvarno ima predivnih delova Srbije koje smo mi zaboravili. Snimajući otkrivamo koliko je sve lepo. Posebno se sećam prve sezone, jer sam tu bacala neke poglede, jer inače ne smem sebe da gledam, i znam koliko je bilo prikazano tih divnih slika koje je pravio Gojko Despotović, direktor fotografije. Tu se najbolje videlo koliko je taj ceo ubski kraj predivan. To su uredna domaćinstva prepuna retkih životinja. To su travnjaci upeglani, to sve miriše koliko je čisto i netaknuto.  

Htele su vas komedije, ali i neke slične uloge, pa ste tako, recimo, čak tri puta igrali medicinsku sestru. Koliko vam smeta kada vas stave u određeni kalup?

– Da, igrala sam konobarice, frizerke, medicinske sestre, a sad možemo reći i spremačice (smeh). Smeta mi ukalupljivanje, naravno. Glumac je tu da se menja, da se prilagođava liku i da ga izmaštava, da ga to uzbuđuje i da mu je to nešto novo. U jednom trenutku sam bila pozivana za nekakve zavodnice, a od toga nema ništa dosadnije. Iskreno, meni je toga u ovim godinama preko glave. Zato mi je recimo serija „Branilac” bila značajna. Kada su me pozvali za tu seriju zahvalila sam im se upravo na prilici da budem nešto drugo na TV ekranu, da imam zadatak koji me je strašno i opteretio odgovornošću jer sam igrala ženu kojoj je zaista zaklano dete. To ne sme da se pojeftini. Većina onih koji stvaraju televizijski program su muškarci. Oni vas doživljavaju na određeni način, ne vide mogućnosti vaše fizičke transformacije koliko je to, recimo, u pozorištu potpuno normalna stvar, kao što sam ja u „Braniocu” u zepama, marami, bez šminke i bez nalakiranih noktiju. Stvori se neka ideja o vama i onda vas televizijske ekipe podrazumevaju u tom nekom formatu, a ja bih volela da to nije tako. Da se pojavljujem u drugim izdanjima ja lično i privatno, sa ispravljenom kosom, bez šminke u drugoj garderobi znam da bi bilo drugačije, ali odlučila sam da to ne radim, odlučila sam da idem putem koji je verovatno teži i da nateram nekoga da kada me pozove da nešto radim da ja znam da taj veruje u ono što ja kao glumica mogu da donesem, a ne u ono što sam ja telefonirala da bih želela da radim. Niko mi nikada nije tražio da se promenim fizički, a ukoliko bih dobila zadatak koji bi mene motivisao da se do te mere transformišem ko kaže da ja to ne bih uradila? Samo je pitanje motivacije, da li je to nešto što ja kao glumica mislim da treba, želim i mogu ili ne. Ne pričam o honorarima, u Holivudu dobijaju čitav tim koji će zdravo da ga ih ugoji ili smrša, a ti ovde pij neki sok i umri posle od pada imuniteta.

Igrali ste i u Jutjub seriji „Prvi servis”, koja je naišla na dobar prijem kod publike iako je bila eksperimentalna, kao što je u početku bio i „Državni posao”. Koliko su ti iskoraci u jedan takav humoristički projekat u vašem poslu izazovni? 

– Najprirodnije i najlepše okruženje mi je ekipa „Državnog posla” i „Prvog servisa”. Imala sam strašno veliku tremu kada sam ulazila u „Državni posao”, jer su potrebni neki drugi mehanizmi i da imaš neke druge kvalitete da bi igrao sa njima. Ovo je nešto što moraš nekim trećim, četvrtim ili šestim čulom da napipaš, uletiš i pustiš se. Nisam ranije doživljavala tu slobodu i lepotu igre koju oni imaju, za razliku od nas glumaca koji smo opterećeni odgovornošću prema piscu, reditelju i publici. Mi se istrošimo i umorimo, budemo ovakvi ili onakvi, a oni ne. I to je nešto što bih ja pripisala svakom glumcu kao terapiju, da ima tu privilegiju da ode u njihovo okruženje i oseti šta je to kada se neko s radošću igra i stvara iznova i iznova tolike godine. Niko za njih ne može više da kaže da su amateri, daleko su od toga! Mislim da mnogo učim od njih. „Prvi servis“ je već druga vrsta televizijskog formata. Mi snimamo u dvorištu pravog majstora, koji je vremenom postao i moj majstor (smeh). Tu se okupi nekakva gerila u šest ujutru i u toj radionici na Telepu mi probamo i stvaramo. Zanimljivo je da to ljudi stvarno vole i prate. To su uspesi koji ne mogu da se mere sa nekim uspehom serije koja dobije na RTS-u termin u prajm tajmu posle Dnevnika. Ovo su gerile koje su probile do gledalaca. To mi je stvarno, bez ikakve laži, ogromna hrana. Zato što je to baš tako - slobodno. Ta vrsta energije se samo desi i mora da se neguje, da se ne lažemo.

Vladimir Bijelić