Тања Пјевац: Глумица популарних серија и герилских подухвата

Упознали смо је, најпре, као Ољу из рачуноводства у чувеном ситкому „Љубав, навика, паника“, а потом је заиграла и у серијама „Стижу долари“, „Агенција за СиС”, „Војна Академија”, „Сумњива лица”, „Државни посао”, „Неки бољи људи”, „Први сервис”, „Бранилац” и „Убице мог оца”. Велике симпатије јавности освојила је улогом келнерице Зоке у серији „Камионџије д.о.о”, у чијем је сценарију прве сезоне, најпре требало само да се појави, али не и да остварује дијалоге. Ипак, редитељ Филип Чоловић је због њеног талента, како сазнајемо, одлучио да њен лик прошири, те је Зока у другој сезони, чије се емитовање недавно завршило, постала један од главних ликова ове породичне серије. У разговору за наш лист глумица Тања Пјевац објашњава да су редитељ и продукција те серије из поверења према њој због раније сарадње одлучили да удахну живот њеном лику.

– Првобитно сценаристички ту није постојало много ликова који су константни у серији. Филип Чоловић је хтео да, имајући у виду и телевизију и термин у којем се серија приказивала, те раније радове Гордана Михића по чијем се сценарију снимала прва сезона, створи породичну серију која би самим тим морала да ствара некакву емпатију према ликовима који се развијају и појављују константно. Та Бајина келнерица, како се звала Зока у сценарију, била је замишљена као један од успутних ликова. Није било назнаке неког односа. Само је писало: „Ту је и Бајина келнерица”. Сећам се да сам тада читала 17 страна текста и мислила да су се они зезнули (смех). Рекла сам им да узму неку глумицу из Уба, што да довлаче мене из Новог Сада да играм неко статирање са задатком, али онда ме је Филип позвао и рекао ми шта он све ту намерава. Тако је све почело. После прве сцене коју сам снимала са Ненадом Јездићем, у којој је доста тога импровизовано, ауторска екипа је увидела да Зока може да буде ту. У филмском свету таква конобарица може да постоји са таквом ликовношћу и духом. И онда смо наставили да је стварамо током прве сезоне, да би она у другом делу постала један од главних ликова – прича нам Тања Пјевац.

Испоставиће се и да до краја има врло важну улогу у другој сезони, а начуо сам да је у плану трећа сезона. Какву бисте то судбину волели да доживи даље, како бисте је ви измаштали?

– Уопште не смем о томе да размишљам јер чим у том смислу нешто пожелим и маштам како ће и где ће ићи мој лик то обично не буде тако, па разочарење буде много веће (смех). Потпуно имам поверење у Владу Ђурђевића, писца и остатак екипе. Они бирају коју ће тему третирати кроз сезону. Тако су и изабрали да се у другој сезони третира та граница између љубави и пријатељства  Баје и Зоке. Колико знам они јесу у неким преговорима за трећу сезону серије, али нисам још увек сигурна да могу сто посто да тврдим. Колико знам припрема се, али изненадиће и мене шта ће да буде у наставку (смех).

Тихомир Станић је једном приликом рекао да је рејтинг те серије такав да када изађе на пијацу сви га ословљавају са Жићо. Да ли је та непосредност и поистовећивање са ТВ лицима заиста показатељ да људима недостаје приче о поштењу и добрим људима?

– Јесте. И мени се дешавају идентичне ситуације. У једном тренутку сам била само Јагода, а сада сам Зока, али лепо је што видим да постоји тенденција поистовећивања. Ипак, људи су успели да ме запамте као Тању Пјевац. Одем негде па кажу: „Ево је наша Тања”. Знају ми име, мени је то врло важно. Драго ми је да ми је телевизијска каријера понудила ту врсту глумачке ширине да могу да играм једно ђубре од жене каква је Јагода у серији „Државни посао” (смех), али и дивну жену каква је Зока. Важно је када се људи идентификују са ликом јер то значи да су поверовали глумцу да он постоји. Покојни Марко Николић ми је својевремено рекао да није имао проблем са тим што су га звали Гига Моравац, сем можда када је остарио па му је онда мало досадило (смех). То су све природне ствари које глумац живи и које подразумевају његово постојање ван камера и сцене.  

Серија „Камионџије д.о.о.” смештена је у Уб, а све чешће гледамо приче снимљене у другим крајевима. Колико је децентрализација културе важна за телевизијске пројекте?

– Кроз тај телевизијски програм у ствари тек сад откривамо колико наша земља има филмских локација и то је страшно важно. Компликовано је организовати логистику да се снима у Новом Саду, а још теже Београду јер морате да затворите саобраћај и угрозите много људи. Ова мала места по Србији пружају много веће гостопримство филмској екипи. Београд је, ја мислим, већ уморан од филмских екипа, а Уб се радује. Сва села се радују што су ту дошли глумци. Мислим да ћемо се тек отворити и за стране неке продукције у том смислу, стварно има предивних делова Србије које смо ми заборавили. Снимајући откривамо колико је све лепо. Посебно се сећам прве сезоне, јер сам ту бацала неке погледе, јер иначе не смем себе да гледам, и знам колико је било приказано тих дивних слика које је правио Гојко Деспотовић, директор фотографије. Ту се најбоље видело колико је тај цео убски крај предиван. То су уредна домаћинства препуна ретких животиња. То су травњаци упеглани, то све мирише колико је чисто и нетакнуто.  

Хтеле су вас комедије, али и неке сличне улоге, па сте тако, рецимо, чак три пута играли медицинску сестру. Колико вам смета када вас ставе у одређени калуп?

– Да, играла сам конобарице, фризерке, медицинске сестре, а сад можемо рећи и спремачице (смех). Смета ми укалупљивање, наравно. Глумац је ту да се мења, да се прилагођава лику и да га измаштава, да га то узбуђује и да му је то нешто ново. У једном тренутку сам била позивана за некакве заводнице, а од тога нема ништа досадније. Искрено, мени је тога у овим годинама преко главе. Зато ми је рецимо серија „Бранилац” била значајна. Када су ме позвали за ту серију захвалила сам им се управо на прилици да будем нешто друго на ТВ екрану, да имам задатак који ме је страшно и оптеретио одговорношћу јер сам играла жену којој је заиста заклано дете. То не сме да се појефтини. Већина оних који стварају телевизијски програм су мушкарци. Они вас доживљавају на одређени начин, не виде могућности ваше физичке трансформације колико је то, рецимо, у позоришту потпуно нормална ствар, као што сам ја у „Браниоцу” у зепама, марами, без шминке и без налакираних ноктију. Створи се нека идеја о вама и онда вас телевизијске екипе подразумевају у том неком формату, а ја бих волела да то није тако. Да се појављујем у другим издањима ја лично и приватно, са исправљеном косом, без шминке у другој гардероби знам да би било другачије, али одлучила сам да то не радим, одлучила сам да идем путем који је вероватно тежи и да натерам некога да када ме позове да нешто радим да ја знам да тај верује у оно што ја као глумица могу да донесем, а не у оно што сам ја телефонирала да бих желела да радим. Нико ми никада није тражио да се променим физички, а уколико бих добила задатак који би мене мотивисао да се до те мере трансформишем ко каже да ја то не бих урадила? Само је питање мотивације, да ли је то нешто што ја као глумица мислим да треба, желим и могу или не. Не причам о хонорарима, у Холивуду добијају читав тим који ће здраво да га их угоји или смрша, а ти овде пиј неки сок и умри после од пада имунитета.

Играли сте и у Јутјуб серији „Први сервис”, која је наишла на добар пријем код публике иако је била експериментална, као што је у почетку био и „Државни посао”. Колико су ти искораци у један такав хумористички пројекат у вашем послу изазовни? 

– Најприродније и најлепше окружење ми је екипа „Државног посла” и „Првог сервиса”. Имала сам страшно велику трему када сам улазила у „Државни посао”, јер су потребни неки други механизми и да имаш неке друге квалитете да би играо са њима. Ово је нешто што мораш неким трећим, четвртим или шестим чулом да напипаш, улетиш и пустиш се. Нисам раније доживљавала ту слободу и лепоту игре коју они имају, за разлику од нас глумаца који смо оптерећени одговорношћу према писцу, редитељу и публици. Ми се истрошимо и уморимо, будемо овакви или онакви, а они не. И то је нешто што бих ја приписала сваком глумцу као терапију, да има ту привилегију да оде у њихово окружење и осети шта је то када се неко с радошћу игра и ствара изнова и изнова толике године. Нико за њих не може више да каже да су аматери, далеко су од тога! Мислим да много учим од њих. „Први сервис“ је већ друга врста телевизијског формата. Ми снимамо у дворишту правог мајстора, који је временом постао и мој мајстор (смех). Ту се окупи некаква герила у шест ујутру и у тој радионици на Телепу ми пробамо и стварамо. Занимљиво је да то људи стварно воле и прате. То су успеси који не могу да се мере са неким успехом серије која добије на РТС-у термин у прајм тајму после Дневника. Ово су гериле које су пробиле до гледалаца. То ми је стварно, без икакве лажи, огромна храна. Зато што је то баш тако - слободно. Та врста енергије се само деси и мора да се негује, да се не лажемо.

Владимир Бијелић