Šri Lanka: Ostrvo najbliže Raju
Šri Lanku nazivaju „Suza Indije” jer izgleda zaista kao suza koja se slila „niz bradu” Indijskog potkontinenta.
Prestonica, vreli Kolombo, nema veze s golubovima, niti Kolumbom (koji jeste da je mislio da je stigao u Indiju, ali ovde nije svraćao), već je to lokalna reč kako su je čuli Portugalci, prvi evropski osvajači. A i lepo zvuči.
Smestili smo se na samoj obali okeana u Melburn aveniji, što zvuči kao nekakav bulevar, ali se ubrzo na Cejlonu nauči da je „avenija” obična ulica, a „hotel” može biti i prodavnica mešovite robe bez ijednog kreveta. Grad nepretenciozan, koji će tek postati pretenciozan. Britanska tradicija se vidi svuda: Nacionalni muzej ili Parlament izgledaju kao iz bilo koje kolonije, trava uredno podšišana, haos organizovan, a vozi se, jasno, levom stranom. Na obali gde su sjajne plaže, grade se hoteli svetskih lanaca. Kroz plažu ide pruga, sve nonšalantno, a kafea ni za lek. No, pesak je narandžastooker i spektakularan. Kao i budistički hram na Ostrvu robova i stare holandske kuće u kojima žive muslimani...
Kretanje je pravo mučenje po vrućini, pa je lud ko ne uzme tuk-tuk. Mi, optimisti, bili smo među ludima. A kao i u svakoj nekad siromašnoj zemlji, meštani nemaju nikakvu ideju o tome šta je strancu zanimljivo. Rikšadžija nam pokazuje novopečene tržne centre, hotele s 5 zvezdica kao da su atrakcije. Kao kad bih ja pokazivao u Novom Sadu „Nork” ili „Promenadu”, a zaobišao Trg slobode i Trvrđavu. Nema nade da lokalac shvati da je robna kuća iz kolonijalnog doba „Kargils” zanimljiva. Pitamo ga „Šta su ove sjajne zgrade u luci? ”koje besomučno slikamo, a on mrmlja mešavinom šokiranosti i prezira: „Neko skladište”. U tri po podne, kao što je red, tropski pljusak.
Polonaruva, Sigirija i Pidurangala – treba vežba da se nauče ta imena. Ujutro iz Kolomba rikšama idemo na britansku železničku stanicu Fort, i odatle hvatamo voz koji osam sati putuje do Polonaruve, jedne od antičkih prestonica Cejlona. Poznata i jer je ovde slavni „Đuran đuran” snimio dva od svoja tri najlepša spota i transformisao pop muziku, koja se od tad i gleda i sluša. Mora se biti bos, a Budi se ne smeju okrenuti leđa prilikom slikanja. Naknadno primećujem da su to poštovali i članovi benda u spotu. Prodavci suvenira su manje nasrtljivi od Indijaca i Arapa, što je osvežavajuće.
Sutradan je na redu stena Sigirija. Kako su bogati nju vejv Britanci imali para da slikaju iz helikoptera, a nama se pogled na stenu više svideo nego s nje, odlučujemo se za „jeftiniju” stenu Pidurangala, odakle je pogled isto sjajan. Posle silaska, uživamo u jamajkanskom baru kraj reke u kojoj se kupaju slonovi. Cejlonci se, inače, identifikuju s Jamajkancima, em su tamnoputi, em opušteni, em su na ostrvu. Osim što je posedovanje bilo kojeg narkotika ovde skopčano sa smrtnom kaznom, dakle, nema baš tolike identifikacije.
Dambula je obližnji lokalitet gde se nalazi najveći pozlaćeni Buda u tom položaju (ima mnogo položaja Bude, pa je tu „najveća statua Bude” relativan pojam). Sprema se još jedan tropski pljusak, koji bukvalno odnese odeću s tela, obrije i ošiša o istom trošku. Moji saputnici su šokirani kako sam se „setio da ponesem kišobran”, i to u tropskoj klimi. Svi ga Cejlonci nose. Majmuni u hramu u pećinama Dambule hoće da ukradu sve što stignu, besne kad ne uspeju, a facijalne ekspresije su im kao ljudske. Njih ima u svim budističkim i hindu hramovima jer su inkarnacija boga Hanumana, zaštitnika ljudi koji teško žive, a majmun je, zaista, izdržljiv.
Možda i najlepše mesto u zemlji je Kendi. Grad u brdima ima prijatnu klimu, lep stari centar, mnogo turista i hostela, Hram Budinog zuba (ostatak iz lomače kad je Buda završio zemaljsko postojanje i bio spaljen). Odmah pored je anglikanska katedrala, pa ulica sa starinskim tablama, sve kao pre sto godina, u doba Šerloka Holmsa. Grad je na veštačkom jezeru, koje je jedan od kraljeva izgradio da bi dao gradu fokusno mesto. Smatralo se tad da je to „veliki promašaj”, tzv. beli slon, ali se ispostavilo kao – pun pogodak. Šetnje oko jezera su sjajne. Uveče, pokušavamo naći mesta za izlazak. Sva izgledaju sumnjivo, ali su bezopasna. Ako tu izlaze lokalci. Ako su gazde Britanci, uglađena su i skupa. Prilazi nam sumnjivo ljubazni lik i nudi „sve”: ono što se ne vidi golim okom – droga, prostitucija, sve što se ne sme. Čekamo da ode u ve-ce s prijateljem i da šmugnemo.
U krajnjoj nedođiji Cejlona je magično mesto Adamov vrh. Budisti misle da je ovde s neba zakoračio Buda (tu je ogroman otisak u steni koji liči na levo stopalo), hinduisti da je to Šiva, a muslimani i hrišćani da je to bio Adam, prvi čovek, koga je Bog isterao iz Raja, a on se na zemlju spustio baš ovde jer je Cejlon najbliži raju. Kažu da se onaj ko se ne popne nijednom na Adamov vrh, smatra budalom, a i onaj ko se popne dvaput, isto je budala. Tvrdim da je tako. Krenuli smo u 2 noću da bismo na hladnom vrhu od preko 2.200 metara bili u 5 ujutru. S mnogo zastajanja, preznojani tri puta, bez daha, s tahikardijom i mislima „neću ovo nikad uspeti” ili „umreću sad”. Ali, svi uspeju. I babe i deca. Pa i mi. Na vrhu, izlazak sunca spektakularan. Silazak je kudikamo lakši, ali nimalo lak. Oko nas polja čaja. U zoru beračice izlaze s korpama na leđima i rade kao i pre 200 godina. Spokoj.
U gradu Gol smeštamo se na rivijeru u mestašce Dodanduva, a tu boje neverovatne. Ljubičasti zalasci sunca. Hotel na samoj plaži za deset evra. Zbog rata je domaćin mogao da sagradi kuću s „dvorištem” na plaži i ima mali hotel. (U Tajlandu to je teško.) Ovde i sirotinja ima sjajan pogled, a i obližnja Hikaduva sjajne plaže i budistički hram u baroknom stilu, portugalski uticaj. Sve stradalo u „Boksing dej” cunamiju 2004. i nije jasno kako se to desilo jer cunami dolazi sa suprotne strane, ali ima običaj da zaobiđe rtove i ostrva!
Danas nema tragova oluje, osim spomen-parkova. Gol je grad kakvih ima maltene i po Evropi, Južnoj Americi ili obalama Afrike. Portugalska, holandska, britanska arhitektura, crkve triju nominacija, sve sređeno, tvrđava liči na mini-Petrovaradin, budistički hramovi, puno turista. Obližnje letovalište Unavatuna je plaža iz snova. Beli idu levo, crni desno. Sami se dele. Mi odosmo među crne. U njihov kafić. Kad smo ulazili iz mora među njih, doček sa širokim osmesima. Zaista rajsko ostrvo. Znao je Adam gde da se smesti u krizno vreme!
Žikica Milošević