Srebrno jezero sve omiljenija srpska turistička destinacija
Kako je era korone Srbadiju sprečila da poseti neke dalje destinacije, naši globtroteri „spali“ na zemlju Srbijicu i upoznavanje njenih lepota, pa eto neke hasne od belosvetske pošasti, mada bi, da je Boga i pravde, još od osnovne škole deca trebala prvo da upoznaju otaybinu, pa tek onda da ih roditelji vode da gledaju Ramzesova, Periklova ili Gaudijeva čuda.
Tako su i prošli praznici bili odlična prilika da se upozna pomalo zanemareni istok Srbije, pre svega onaj deo Podunavlja Vojvođanima nekako skrajnut, jer im se Dunav završava otprilike tamo negde kod Pančeva.
I tako, u predvečerje praznovanja Vaskrsa ili Prvog maja, kako kome drago ove godine (ispostavila se pametna odluka jer sam izbegao potonje gužve) odlučim, sa gospojom mi, da se detaljnije pozabavim Srebrnim jezerom, kraj koga samo projurih pre neku godinu nakon detaljnog obilaska Negotina i Zaječara, Gamzigrada, Rajačkih pimnica i ostalih istočnih divota. Da put ne bude jednostavan, krenuh od Sombora preko banatske Bele Crkve, što je pandan Velikom maršu druga Mao Cedunga, pa skelom do ispod Ramske tvrđe, koju sam ošacovao dok su je još Turci pre tri godine rekonstruisali. Kad Dunav pređeš, sve je već blizu, pa za manje od pola sata, sve zverajući po našim pridunavskim uzbibanim brdašcima i prekodunavskim obroncima rumunskih Karpata, onkraj Velikog Gradišta na Srebrno jezero stižeš. Sam centar turističkog naselja podseća na početke Zlatibora, dok nije sve preraslo u konfekciju, mada se i ovde dosta gradi na samoj obali, ali nekako sa ukusom, vidi se da ne padaju u iskušenje da dozvole višespratne mastodonte koji su nepopravljivo uništili šarm zapadnosrpske lepotice.
Kad je već nedaleko odatle i Trajan, prethodno ćupriju preko Dunava sagradivši, na Dačane krenuo i meni je ovaj turistički biser poslužio kao baza ne bi li po jedan dan izdvojio za Viminacijum, Lepenski Vir, Donji Milanovac i konačno Golubačku tvrđu, koju onomad isto maših zbog radova na obnovi. Zahvaljujući čudima interneta, pomalo u strahu od predložene varijante, odabrah da se smestimo u Vili „Dinčić“ na opciju polupansiona, dakle doručak i večera plus konak, što cenovno možeš sebi da priuštiš zahvaljujući vaučerima. Naviknut na svakovrsna ulepšavanja domaćih turističkih poslenika, sa skepsom sam pristao na ‘ranu u restoranu „Dinčić“, tek 300 metara od vile, što se ispostavilo opravdano jer su me debelo „slagali“. Ima tristo, ali ne metara, već sporovoznih koraka. Što kažu - „nogu pred nogu“.
Sam smeštaj u lepom ali i nepretencioznom hotelu sa četrdesetak ležaja u sobama i apartmanima, koji je ova porodica podigla pre desetak godina, prevazišao je sva očekivanja, pogotovo kad ih staviš u kontekst cena, pa i dalje nepoverljiv, pomislih da će da me „uhvate na krivinu“ i hranu. Još veća zabluda. Kako je hotel zapravo izrastao iz restorana na samoj obali jezera, otvorenog pre dve decenije i to nakon dugogodišnjeg rada tad mladog konobara a sada domaćina Gorana Dinčića kod čuvenog Brke na Srebrnom jezeru. Hrana domaćinska, a trebao mi je ceo dan da shvatim zašto i u hotelu i u restoranu sve funkcioniše kao švajcarski sat i pored ograničenja antiepidemijskih mera. Funkcioniše jer je cela porodica uključena u posao, pa ti domaću šljivu-mučenicu dobrodošlice na recepciji ponudi jedan Goranov zet Mihajlo, dok ti, takođe gratis, jutarnju kaficu ponudi drugi zet Stanoje. U kuhinji restorana glavni kuvar je kćerka Tijana, a nijedan tanjir od konobara ka gostima ne prolazi pre inspekcije samog Gorana, kojem i inače ništa ne promiče, a čija supruga na prostranoj terasi jednim okom čuva prelepog dvoipogodišnjeg dugokosog unuka Nikšu, Stanojevog sina, koji ocu „pomaže“ da dodatno proveri i popravi sprave na dečijem igralištu u bašti restorana, dok presađuje prolećnim mrazevima oštećeno baštensko cveće. Kasnije nam Stanoje priča, kao da se izvinjava, da jedino njegova supruga Tamara, Nikšina i majka nešto starijeg Jakše, inače pravnica u opštini, nije svakodnevno uključena u porodičnu manufakturu.
- Pašenog Mihajlo i Tijana imaju Dušana, dakle ima ko da nastavi ono što im je deda započeo - divani Stanoje, pristojan i gostoprimljiv mlad čovek, koji pored svega postiže i da onlajn vodi radnju za trgovinu auto-gumama u Brčkom, odakle je, mada rođeni Tuzlak, došao ne bi li svojoj izabranici učinio ljubav, usput svedočeći da u ovom kraju i nema puno gostiju iz Vojvodine, pa smo i mi njemu zanimljivi. – Većinom su gosti iz Rusije i Beograda, koji obično dolaze na dve nedelje, dosad ih je bilo sigurno 50 odsto, ali ih je epidemija dobrano proredila. Dosta ih stiže i iz Niša, sa juga Srbije, a potegnu i ljudi sa zapada Srbije, iz Užica... Ipak je samo jezero, Dunav i Đerdap nešto što se mora videti - veli Stanoje dok od njega „žicamo“ kontakt za posluženu fenomenalnu šljivovicu i ispostavi se da se u ozbiljnijoj količini peče u obližnjem Kumanu.
Milić Miljenović