Na krovu Srbije: „Osvajanje” Rtnja

Ništa u vezi sa tom planinom nije obično, od izgleda, poput piramide, pa do mitova i legendi koje kruže, ali i slučajnih prolaznika koje toliko opije planinski vazduh, da jednog momenta uzdišu, a drugog se smeju široko!

Uspinjući se lakšom stranom uz planinu, jer je severna rezervisana za profesionalne planinare, svako ko se nađe u toj prilici ne može da se načudi smeni godišnjih doba u tek nekoliko minuta. Na početku uspona kroz šumarak i preko kamenja, čoveka oblije znoj i vrućina, tu je i tempo brži, jer kako se koraci pružaju, raste i adrenalin i želja za stizanjem na vrh. Kad se izbije na čistinu, ledeni vetar pripija odeću uz leđa, i tada je neophodno obući sve na sebe što ste poneli. Usput postoje putokazi, koji doduše umeju da zavaraju, jer na skoro svakom piše da do uspona ima svega sat i po vremena, dok je zaista potrebno duplo više. Kako se krećete uzbrdo, telo se zagreje, pa se hladnoća ne oseća baš toliko, ali kapa ili kapuljača su obavezan rekvizit, računajući i štapove, te obuću za planinu. Na putu do vrha, pešake prate domaći psi, za koje se ne zna koji je lepši od kog. Ovog puta bilo ih je pet komada, žute i crne sjajne dlake, fino ugojeni, za koje smo kasnije saznali da žive u selu, ali da se bez problema popnu na vrh, jer znaju da će ih tu nahraniti i napojiti...

Istraživači energetskih polja tvrde da piramida Rtanj deluje kao sistem koji na neki način apsorbuje negativnu energiju iz okoline i transformiše je u energije koje blagotvorno deluju na ljudski organizam. Najduži krak piramide koji se pruža ka severu dugačak je tri kilometra, jugozapadni je dugačak kilometar i po, dok se krak ka jugoistoku proteže u dužini do 750 metara. Njihov međusobni odnos je 4:2:1, a istovetan se javlja i u razlici nadmorskih visina početnih i krajnjih krakova piramide. Rtanj ima nagib strana identičan onom na piramidi posvećenoj Mesecu u Meksiku, kao i uglove koji se poklapaju sa onima na Keopsovoj piramidi.

Za ovu planinu kažu još da  je poznata po tome što svoje posetioce “muči žeđu”. Kažu, sva voda otiče kroz krečnjak, ponire, a onda, u nižim delovima, izbija u jakim vrelima po ivici planine. Rtanj je omiljeno mesto planinara amatera, a Jovan Cvijić je rekao da nijedna planina i planinski vrh u Srbiji ne čine toliko dubok utisak na posmatrača kao Rtanj sa Šiljkom.

- U njemu su združeni mirnoća, veličina i simetrija... Dižući se veličanstveno  izolovan, on vlada okolinom i izgleda kao vođa i znamenje okoline. Ima u njemu individualnog i imponujućeg, kao u velikim ličnostima - napisao je Cvijić.

I  zaista, na samom Šiljku vetar jako duva, kao da želi da zastraši iznenadne posetioce, od kojih su se neki popeli i da se slikaju sa zastavom, poput mlađeg čoveka iz Šapca, koji je ženu ostavio da pije kafu na pola puta, jer ne mogu svi ni da se popnu uz ćudljivu planinu. Za pešačenje od 3,5 sata uzbrdo i dva sata silaska bez pauza, potrebno je više od šest sati, jer je nemoguće popeti se bez pauze, makar da bi fotografisali nestvarnu prirodu i oblake. Međutim, kada se popnete na vrh, sav umor nestaje, trijumf naumljenog uradi svoje, a moguće i da ima nešto u toj energiji, o kojoj kruže razne priče.

Tako se nalazi i energetsko polje, tzv. “vrelo” na samom početku uspona, gde kažu da treba sedeti bos 20 minuta, dva dana u nizu, sa mogućim ponavljanjem za 15 dana i da planina ima blogotvorno dejstvo za zdravlje, a neki misle i da ispunjava želje. Tu piše da se “vrelo” istražuje od 1998. godine, a od 2009. godine uz pomoć međunarodnog tima,  ali Dejan iz sela Mužinac koga smo sreli u povratku na prvoj trećini puta kako u konobi prodaje osveženje, smatra da je polje niklo sa hotelom “Ramonda”, tik pored kog se gradi drugi veliki hotel. Smeštaj se ovde rezerviše mesecima unapred, jer je sve “bukirano”. Naš savet je da smeštaj potražite u podnožju planine i tako se još bolje upoznate sa ovim prelepim krajem, koji je zaštićeno  područje međunarodnog i nacionalnog, izuzetnog značaja prve kategorije. Savet je i da zastanete kod Dejana po osveženje, jer osim što se bavi poljoprivredom i može vam svašta ispričati o planini, on i spava tu tokom toplijih meseci, kako bi prehranio porodicu.

- Teško je živeti samo od poljoprivrede, iako sve uzgajamo organski. Imam ženu i ćerku, a da bi otišao samo po nešto u selo, imam da prevalim tri kilometra peške, jer nema puta. Naravno, uzbrdo, jer nismo u Vojvodini, ovde nema ravnog terena - kaže Dejan kroz osmeh.

On nam je ispričao da je Rtanj ulazak u deo Srbije gde se ljudi bave vlaškom magijom, da on nije verovao u to, ali da se nikad ne zna, te ipak drži “raskovnik” na vratima, kako bi oterao nesreću. Poklonio je i nama raskovnike kako bi nas sreća pratila na daljem putu i ponudio domaćom rakijom, pri tom objašnjavajući da postoje tri vrste: dobra, najbolja i “lično pravio”. Dejan nas je ponudio svojom šljivom i nastavio sa pričom kako je Rtanj, naročito vikendom, prepun turista, zbog nestvarne prirode, ali i mistike koja okružuje planinu.

Maša Stakić