На крову Србије: „Освајање” Ртња

Ништа у вези са том планином није обично, од изгледа, попут пирамиде, па до митова и легенди које круже, али и случајних пролазника које толико опије планински ваздух, да једног момента уздишу, а другог се смеју широко!

Успињући се лакшом страном уз планину, јер је северна резервисана за професионалне планинаре, свако ко се нађе у тој прилици не може да се начуди смени годишњих доба у тек неколико минута. На почетку успона кроз шумарак и преко камења, човека облије зној и врућина, ту је и темпо бржи, јер како се кораци пружају, расте и адреналин и жеља за стизањем на врх. Кад се избије на чистину, ледени ветар припија одећу уз леђа, и тада је неопходно обући све на себе што сте понели. Успут постоје путокази, који додуше умеју да заварају, јер на скоро сваком пише да до успона има свега сат и по времена, док је заиста потребно дупло више. Како се крећете узбрдо, тело се загреје, па се хладноћа не осећа баш толико, али капа или капуљача су обавезан реквизит, рачунајући и штапове, те обућу за планину. На путу до врха, пешаке прате домаћи пси, за које се не зна који је лепши од ког. Овог пута било их је пет комада, жуте и црне сјајне длаке, фино угојени, за које смо касније сазнали да живе у селу, али да се без проблема попну на врх, јер знају да ће их ту нахранити и напојити...

Истраживачи енергетских поља тврде да пирамида Ртањ делује као систем који на неки начин апсорбује негативну енергију из околине и трансформише је у енергије које благотворно делују на људски организам. Најдужи крак пирамиде који се пружа ка северу дугачак је три километра, југозападни је дугачак километар и по, док се крак ка југоистоку протеже у дужини до 750 метара. Њихов међусобни однос је 4:2:1, а истоветан се јавља и у разлици надморских висина почетних и крајњих кракова пирамиде. Ртањ има нагиб страна идентичан оном на пирамиди посвећеној Месецу у Мексику, као и углове који се поклапају са онима на Кеопсовој пирамиди.

За ову планину кажу још да  је позната по томе што своје посетиоце “мучи жеђу”. Кажу, сва вода отиче кроз кречњак, понире, а онда, у нижим деловима, избија у јаким врелима по ивици планине. Ртањ је омиљено место планинара аматера, а Јован Цвијић је рекао да ниједна планина и планински врх у Србији не чине толико дубок утисак на посматрача као Ртањ са Шиљком.

- У њему су здружени мирноћа, величина и симетрија... Дижући се величанствено  изолован, он влада околином и изгледа као вођа и знамење околине. Има у њему индивидуалног и импонујућег, као у великим личностима - написао је Цвијић.

И  заиста, на самом Шиљку ветар јако дува, као да жели да застраши изненадне посетиоце, од којих су се неки попели и да се сликају са заставом, попут млађег човека из Шапца, који је жену оставио да пије кафу на пола пута, јер не могу сви ни да се попну уз ћудљиву планину. За пешачење од 3,5 сата узбрдо и два сата силаска без пауза, потребно је више од шест сати, јер је немогуће попети се без паузе, макар да би фотографисали нестварну природу и облаке. Међутим, када се попнете на врх, сав умор нестаје, тријумф наумљеног уради своје, а могуће и да има нешто у тој енергији, о којој круже разне приче.

Тако се налази и енергетско поље, тзв. “врело” на самом почетку успона, где кажу да треба седети бос 20 минута, два дана у низу, са могућим понављањем за 15 дана и да планина има блоготворно дејство за здравље, а неки мисле и да испуњава жеље. Ту пише да се “врело” истражује од 1998. године, а од 2009. године уз помоћ међународног тима,  али Дејан из села Мужинац кога смо срели у повратку на првој трећини пута како у коноби продаје освежење, сматра да је поље никло са хотелом “Рамонда”, тик поред ког се гради други велики хотел. Смештај се овде резервише месецима унапред, јер је све “букирано”. Наш савет је да смештај потражите у подножју планине и тако се још боље упознате са овим прелепим крајем, који је заштићено  подручје међународног и националног, изузетног значаја прве категорије. Савет је и да застанете код Дејана по освежење, јер осим што се бави пољопривредом и може вам свашта испричати о планини, он и спава ту током топлијих месеци, како би прехранио породицу.

- Тешко је живети само од пољопривреде, иако све узгајамо органски. Имам жену и ћерку, а да би отишао само по нешто у село, имам да превалим три километра пешке, јер нема пута. Наравно, узбрдо, јер нисмо у Војводини, овде нема равног терена - каже Дејан кроз осмех.

Он нам је испричао да је Ртањ улазак у део Србије где се људи баве влашком магијом, да он није веровао у то, али да се никад не зна, те ипак држи “расковник” на вратима, како би отерао несрећу. Поклонио је и нама расковнике како би нас срећа пратила на даљем путу и понудио домаћом ракијом, при том објашњавајући да постоје три врсте: добра, најбоља и “лично правио”. Дејан нас је понудио својом шљивом и наставио са причом како је Ртањ, нарочито викендом, препун туриста, због нестварне природе, али и мистике која окружује планину.

Маша Стакић