Plovidba Drinom: Smaragdna lepotica

Putujući prema gorskoj lepotici Tari, prvo nam je privukla pažnju u Sunčanoj dolini (pored Drine) lepa Šotrina plaža, potom smo u blizini Bajine Bašte zastali da vidimo čudo neviđeno kućicu na steni na sred Drine, a zatim smo s raznih vidikovaca s Tare imali priliku da vidimo njen rečni tok. Međutim srce nam je zaigralo kada smo je videli suncem okupanu ispod čuvene na Drini ćuprije u Višegradu.

Upravo tu smo se ukrcali na brodić, a kapetan Novica Barac nas je vozio sve do ušća Žepe. Bio je lep sunčani dan kasnog leta i zajedno sa ostalim putnicima smo očarani gledali obale Drine kako se ogledaju u njenoj prozirno smaragdnoj vodi. Upravo zbog te boje nazivali su je i Zelenika. Gledajući njene obale svi smo se setili Andrićevog opisa: „Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala.”

Istoričar Konstantin Jiriček smatra da se u imenu Drine krije praslovenska osnova DER od koje je nastao glagol derati (cepati, kidati), jer snaga vode ima moć da dere stene planina i formira izgled zemljišta svoga toka. Međutim prof. dr Ranka Kuić smatra da sufiks INA ukazuje da je ime ove smaragdne lepotice keltskog porekla, mada ima i drugih mišljenja da je turskog porekla. Naime, sultan Mehmed Fatih, čiji se konj utopio u ovoj reci, viknuo je „Bu su derin!”, što znači: „ova voda je duboka” i da je kasnijom modifikacijom nastalo današnje ime Drina.

Zanimljivo je da je nadimak kraljice Viktorije bio Drina, ali nije imao veze sa našom rekom, već sa njenim krštenim imenom Aleksandrina. Međutim, ime ćerke Roberta de Nira – Drina zaista je inspirisano Drinom, a pre svega Andrićevim romanom „Na Drini ćuprija“.

Drina na ovom delu toka nema ni bukova ni brzaka, usporile su je i ukrotile hidroelektrane, pa deluje da mirno teče prema svom ušću u Savu. Baš tu mogućnost koriste turisti koji Drinu upoznaju sa dasaka za veslanje koje smo sreli dok smo plovili. Prizor nam je bio pomalo nestvaran: njih desetak plovilo je na sred reke stojeći na daskama. Kada su nas ugledali sklonili su se u stranu, mi smo im mahnuli, a oni su nam otpozdravili – kako je već red da putnici pozdrave jedni druge.

Kada smo doplovili do ušća Žepe u Drinu, zapahnula nas svežina, jer je Žepa i do 10 stepeni hladnija. Našli smo se kod mesta koje se zove Slap. Osvrtali smo se želeći da vidimo slapove, ili makar neki vodopad, ali ništa od toga – tu je samo jedno ostrvce zvano Treskavac iza kojeg je gajilište pastrmki.

Znali smo da su obale Drine bile poprište mnogih bitaka u brojnim ratovima, ali nas je sve potresao prizor Spomen kompleksa kod Starog Broda, mesta gde je izginulo 6.000 civila u Drugom svetskom ratu. Akademik Matija Bećković posetivši ovaj kompleks izjavio je da je „Stari Brod Titanik za koji niko ne zna, a podavljeno je više ljudi nego u Atlantskom okeanu na brodu za koji ceo svet zna!“

– O velikoj pogibiji pre svega srpskih civila 1942. godine u Drugom svetskom ratu tajilo se posle rata zbog bratstva i jedinstva u Jugoslaviji. Ti jadni ljudi su tokom tog proleća samo pokušavali da se spasu bežeći od rata. Međutim, kod mesta Stari Brod su ih s jedne strane obale dočekale ustaše na čijem je čelu bio Jure Francetić, a ko je njima uspeo da umakne nije umakao Italijanima i bosanskim muslimanima s druge strane. Zverstva su činili nad srpskom nejači – preneo nam je kapetan Novica Barac iz Višegrada i nadovezao se – Prvo je 2008. podignut krst, a potom i crkvica, a onda i Spomen kompleks, koji je projektovao arhitekta Novica Motika. Skulpture je izvajao slikar i vajar Bojan Mikulić.

Nadali smo se da ćemo videti i poznati most na Žepi, ali, samo smo mogli da vidimo viseći, koji je zamenio kameni most. Naime, most na Žepi čiju je gradnju opisao Ivo Andrić, premešten je uzvodno u selo Žepa da ne bi bio potopljen izgradnjom hidorelektrane u Bajinoj Bašti.

Usledio je povratak u Višegrad, sa zajedničkim osećanjem preplavljenosti lepotom – ko jednom plovi Drinom, uvek je nosi u srcu i željno joj se vraća.

Tekst i foto: Marina Jablanov - Stojanović