Dnevnik na licu mesta: U Barseloni uoči referenduma

U jeku pripreme za referendum o nezavisnosti, koji je zabranio Španski ustavni sud, svakodnevne sitnice upućivale su na njegovo iščekivanje.

Katalonci su prozore i balkone svojih stanova i kuće okitili žuto-crvenim zastavama. Katalonska zastava se sastoji sastoji se od četiri crvene horizontalne linije na žutoj podlozi, a i obilje propagandnog materijala je u istom tonu sa karakterističnim „Si“ (u prevodu „Da“) kojim se Katalonci pozivaju na Izjašnjavanje.

Šetači na gradskom korzou u fluorescentno žutim majicama takođe su podsećali svoje sugrađane da 1. oktobra zaokruže dugo željenu opciju, a vozači tako što su pored standardnog plavog „E“ sa leve strane registarskih tablica nalepili isto takvo „CAT“.

Ne raspitujući se o referendumskoj temi, jer smo u Barselonu i okolinu došli iz turističkih pobuda, prilikom pozdrava, recepcioner nas je ispratio uz rečenicu: „Kada sledeći put dođete, Katalonija će možda biti nezavisna!“

Da li će baš tako biti, lično je i državno pitanje Katalonaca i Španaca, pa smo se okrenuli našem cilju, jer i nismo došli zbog politiziranja. Nakon mnogobrojnih lepih iskustava o kojima smo slušali iz najposećenijeg grada sa Pirinejskog poluostrva, poželesmo da se lično uverimo u lepote Barselone…

Po izlasku iz aviona, kojim smo dojezdili iz Miluza sa tromeđe Francuske, Švajcarske i Nemačke, dočekali su nas sunce, beton, taksiji i pitanje – A kuda sad?

Srećom, u Barseloni je veoma lako uključiti se u dobro organizovan javni prevoz. Dok smo se blago naginjali u busu na kružnom toku Trga Španije,  u daljini se jasno mogla videti impozantna Nacionalna palata i ispred nje čuvena Magična fontana koja u večernjim satima čini poznati muzičko-svetlosni spektakl, a koja je otvorena za Svetsku izložbu davne 1929 godine.

U dolasku na Trg Katalonija, pomalo nas je iznenadila sveprisutnost prilično ozbiljno opremljenih pripadnika i vozila policije koji su, gotovo neizbežno, bili deo pozadine skoro svake selfi-fotografije sa ovog lepog velikog trga.

Ispod površine ove skladne mešavine zelenila, fontana i statua, nalazi se glavno železničko čvorište grada označeno diskretnim belim „M“ u crvenom rombu.

Tek nakon nekoliko minuta traženja zgrade železničke stanice nas je ljubazna omladina sa punkta turističkih informacija uputila na stepenište koje između dve velike kružne fontane vodi u široko podzemlje. Kupivši prenosivu voznu kartu za 10 vožnji, koja staje 20 evra, pogodnu jer je istovremeno može koristiti više osoba, ubrzo smo shvatili markacije i način funkcionisanja ovog sistema prevoza, pa smo se uputili na peron.

Voz nas je odmah po izlasku iz podzemlja počastio pogledom na pučinu Mediterana.

U skromnom, ali veoma lepo održavanom hotelu „Vila de Premija“ u varošici Premia de Mar, sa pogledom na more i svetla Barselone u daljini, odseli smo za 68 evra po noćenju sa doručkom za dve osobe. Na oko 10 minuta hoda, otkrili smo prelepu peščanu plažu dugu četiri kilometra, koja pruža sve što je potrebno za prijatan odmor i kupanje – nekoliko povoljnih kafića sa suncobranima i ležaljkama, čisto more i fini pesak.

Kako nam je i ljubazni recepcioner potvrdio, Premia de Mar nije turističko, već rezidencijalno mesto. Stoga, nije za čuđenje što se veoma retko može naći neko ko pomalo govori engleskog, a ne treba se iznenaditi ni ako uz meni ručak sa dva glavna jela dobijete celu flašu lokalnog vina uključenu u cenu od 15 evra ili ukoliko vam kao ajs kafu posluže produženi espreso i odvojeno čašu leda.

Razmatrajući najefikasniju mogućnost razgledanja Barselone turističkim autobusom po ceni dnevne karte od 39 evra, ipak smo se odlučili za kombinaciju gradskog javnog prevoza i pešačku turu u sopstvenom aranžmanu sa glavnom temom jedinstvene Gaudijeve arhitekture.

Upravo ona daje Barseloni poseban šarm, a svakako jedno od njegovih najvećih dela  jeste Park Gvelj na brdu El Karmel. Izgradnja bajkovitog parka po nalogu grofa i industijalca Eusebija de Gvelja odvijala se na prekretnici 20. veka, u vreme kada je Barselona bila u punom jeku razvoja i modernizacije.

Prvobitno namenjen kao elitni rezidancijalni deo grada, Park Gvelj je zbog svoje ekskluzivnosti i loše saobraćajne povezanosti sa ostatkom grada nakon izgradnje 1914. godine imao svega dve nastanjene kuće od ukupno 60 izgrađenih.

Nakon Gveljeve smrti, park je bio ponuđen gradu, koji ga je i otkupio 1922. godine.  Danas je većina parka otvorena i besplatna za posetioce, izuzev Gaudijeve kuće i impresivnog glavnog ulaznog dela, gde se nalaze najupečatljiviji objekti – kuće sa fantastičnim tornjevima, kao i glavna terasa okružena klupom u obliku morske zmije.

Na putu od Parka Gvelj do centra grada prostranim bulevarom Pasaž de Grasija mogu se razgledati i druga Gaudijeva remek dela – gradske kuće  Kasa Mila popularno nazvana La Pedrera ili „kamenolom“ i  Kasa Batljo koju stanovnici katalonske prestonice nazivaju „kuća od kostiju“.

Do nje je na istom bulevaru u stilu katalonske moderne, ali dela drugih arhitekata su zdanje Kasa Amatler prvobitno dizajnirana kao rezidencija poznatog čokoladara Antonija Amatlera, pa Kasa Leo Morera. Zdanja raskošne arhitekture i raznovrsnosti u izvedbi, na čijim fasadama se ne ponavlja ni jedan detalj, deo su bloka zgrada nazvanom Jabuka razdora. Naziv nema nikakve veze sa aktuelnim političkim prilikama, nego je deo graditeljske baštine koja krasi Barselonu.

Dugu šetnju upotpunjujuje živahno šetalište La Rambla sa mnoštvom uličnih prodavaca i restorana, sa koje možete skrenuti u istorijsku gotičku četvrt grada, kao i na čuvenu gradsku tržnicu La Bukerija.

Na samom kraju ulice La Rambla nalazi se 60 metara visok spomenik Kristiforu Kolumbu, podignut 1888. godine u čast njegovog prvog putovanja u Ameriku. U povratku smo prošetali kroz staru Gotičku četvrt, gde smo za nekoliko evra probali autentično katalonsko „meze“ – tapas, a nekoliko lokala obaveštavalo je prolaznike da se te večeri bez odlaska na stadion, na njihovim televizorima mogla gledati fudbalska utakmica između domaće Barselone i milanskog Juventusa.

Nataša i Bojan Harnovski