Brioni: Šarm mešavine austrougarskog i socijalističkog šmeka

Moja soba u hotelu „Karmen“ – nema klima uređaj, ali ima jedan od najboljih pogleda na Mediteranu. Hotel je 1913. sagradio Paul Kupelvajzer, austougarski industrijalac koji je 1893. kupio ceo arhipelag sa planom da na njemu razvija turizam.

Kupelvajzer, čiji grob sam pronašao vozeći se bicikom po unutrašnjosti ostrva – pristupio je realizaciji svog plana veoma ozbiljno. U vrlo kratkom roku obavljeno je prvo krčenje i čišćenje guste makije, sadnja raznog drveća i prvi građevinski radovi. Prvi energetski objekat je bila vetrenjača (crpila vodu, pokretala motore za rashladne uređaje, služila za drobljenje kamena itd.), a zatim je postavljen agregat. Prvi gosti, doduše u skromnim smeštajnim uslovima, bili su na Brionima već 1896. godine. Da bi suzbio malariju, Kupelvajzer se obraća se čuvenom bakteriologu Robertu Kohu i ovaj prvo šalje svoje saradnike, a zatim i sam dolazi na Brione. Prema njihovim uputstvima zatrpane su sve bare i lokve, legla komarca – prenosnika malarije, a bolesnici su lečeni kininom. Već nakon jedne godine nije bilo novoobolelih.

Posle tog uspeha počinje gradnja većih hotelskih objekata i do 1913. godine izgrađena su četiri hotela, s ukupno 320 soba, i desetak vila. Još 1908. dovedena je i voda s kopna. Gradnju hotela pratili su i ostali sadržaji: pristanište, pošta, pedesetak kilometara puteva i staza, kupalište sa 180 kabina, zatvoreni bazen s toplom morskom vodom, kasino, ergela i niz različitih sportskih terena, među kojima nešto kasnije i najveće igralište za golf u Evropi (18 rupa i 5850 metara staza)…

U “Kući za čamce”, secesijskoj lepotici koja je sačuvana u luci, nekada je radio lokalni lekar a danas se nalazi mali muzej koji svedoči da su u to vreme među gostima Briona bili : rumunski kralj Mihajlo, slikar Gustav Klimt, pronalazač Guljelmo Markoni, nadvojvoda Franc Ferdinand, književnici Džems Džojs i Tomas Man, kompozitor Rihard Štraus…

Prvi svetski rat prekida ovu uzlaznu liniju, a posle rata Brioni su, zajedno s Istrom, pripojeni Italiji, ali su i dalje u vlasništvu porodice Kupelvajzer. U Italiji je turistička konkurencija bila jača, pa Brioni sve teže posluju a krah berze 1929. doveo je do bankrotstva Karla Kupelvajzera (Paulovog sina) i samoubistva naredne godine. Godine 1936. nakon zvaničnog stečaja, arhipelag prelazi u nadležnost Ministarstva finansija Italije. Malo zatim Italija se odlučuje na znatnija ulaganja (uvodi se i svakodnevna direktna hidroavionska veza do Briona). Ali ubiranje plodova ulaganja prekida nova svetska katastrofa. Umesto bogate aristokratije hotelskim hodnicima uskoro promiču samo mornarički oficiri. Uoči samoga kraja rata Brioni su nekoliko puta bombardovani od strane saveznika, a najveće razaranje doživeli su 25. aprila 1945, kada su srušena dva hotela, deo obale i mnoge kuće.

Nedugo posle rata, 1947. prvi put na Brione stupa noga Josipa Broza Tita i to će odrediti novu istoriju arhipelaga, još spektakularniju od one iz secesijske epohe. Brioni su 1949. određeni za Titovu rezidenciju na moru. Ratne ruševine su uklonjene, a postepeno je obnovljena i proširena infrastruktura (komunikacije, vodovod), renovirane su hotelske zgrade i obogaćen parkovski inventar...

Trideset godina Brioni su bili ambijent u kojem je Tito provodio deo svoga radnog i slobodnog vremena. On je ovde kao domaćin i državnik primio 53 šefa država i partija, još više premijera, ministara ili delegacija stranih država. Od Kraljice Elizabete II preko Gadafija, Hruščova i Gorbačova do etiopskog cara Hajle Selasija. Od Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona preko Sofije Loren do Đine Lolobriđide. Cela planeta je tokom tih trideset godina, posebno poslednju deceniju pred Titovu smrt – dolazila “na noge” prvom čoveku Jugoslavije. Ovoj epohi posvećena je i izložba “Tito na Brijunima” nakon koje jedino što može čovek da zaključi je kako sve države nastale raspadom Jugoslavije u narednih hiljadu godina neće uspeti da ostvare ni delić međunarodnog ugleda i prestiža koji je Tito obezbedio SFRJ tih godina. Ispred muzeja parkiran je i 5.6 metara dug Titov “Eldorado Cadilac” iz 1953.

Povod za moj dolazak na Brione drugu godinu zaredom bio je sada već čuveni festival “Ulysses” koji već 18 godina organizuju umetnički i bračni par Lenka Udovički i Rade Šerbedžija pod organizatorskom palicom maestralnog, gotovo četiridecenijskog upravnika zagrebačkog “Kerempuha” – Duška Ljuštine. Malo ljudi znam da liče na Duška. Njegove organizatorske sposobnosti pomešane sa izvanrednom socijalnom inteligencijom – uslovile su da ova mala “Lička komuna” na Brionima postane jedan od najuspešnijih i najdugovečnijih regionalnih pozorišnih festivala pokrenutih u tranzicionom periodu.

Brioni su nacionalni park i svi objekti na njemu su u vlasništvu države što ima brojne negativne ali i nekoliko izvanrednih pozitivnih efekata. Na ostrvu nema automobila, sve je nekako kao zamrznuto u vremenu, kao da ste u nekoj 1983. godini, na terasi za vreme doručka hotelski pijanista svira klasične melodije, nema lokala sa glasnom muzikom, nema “pijanih Engleza” i “bahatih Rusa” kao drugde širom Jadrana, samo neki fin svet, među njima i nekolicina Beograđana. Biljana Srbljanović mi kaže da na ostrvo dolazi već godinama jer joj izolovani Brioni pružaju savršen mir za pisanje. U mojoj sobi interneta ima na terasi, a povremeno možeš i da ga “ukradeš” sa neke od jahti koje su ukotvljene par metara dalje.

Na terasu “Ulysses”-a dolazim bukvalno kidnapovan od strane Ljuštine mlađeg, Todorića mlađeg i Ivana Burazina koji moju želju da se naspavam nakon sjajne predstave “Bakhe” Zagrebačkog kazališta mladih, nisu smatrali vrednom bilo kakve polemike. Kako je ovo bilo poslednje igranje ove predstave na tvrđavi Minor na ostrvu Mali Brion – bio je to povod za malo slavlje. Duško je doveo dvoje harmonikaša sa kopna i počelo je naručivanje pesama “od Đerdapa pa do Jadrana”. Mladi Ivan Todorić, sin nekada najmoćnijeg Hrvata, sa suprugom Milicom svake godine je gost na “Ulysses”-u. Iako više nisu sponzori festivala, Duško Ljuština je u onom malom procentu ljudi koji u takvim situacijama ne briše ljude iz mobilnog telefona što se u slučaju nekadašnjeg vlasnika “Agrokora” i svim sličnim situacijama u našem regionu – dešava gotovo po pravilu. Ljuštinu ćete videti kako lično kontroliše ulaznice na pristanu u Fažani odakle publika kreće na Mali Brion, a sat vremena kasnije – kako sedi u društvu slavne Vanese Redgrejv…

Naručivanje pesama je predvodila maestralna hrvatska glumica Ksenija Marinković, publici u Srbiji poznata po ulogama u filmovima “Ustav Republike Hrvatske” i “Neka ostane među nama”. Rade je tu, uglavnom naslonjen na šank, ponekad zapeva – sledeće nedelje i on će glumiti jer je nekoliko dana na repertoaru njegov čuveni “Kralj Lir” koji se ovde igra od prve godine festivala. Prošle godine bio sam fasciniran kako Rade u 72 godini niz strme stepenice Minora na leđima nosi svoju kćerku glumicu Luciju Šerbedžiju. Otac mu je doživeo 104. Lički geni, neuništivi, žena mi je Ličanka pa znam.

Na toj magičnoj terasi “Ulysses”-a godinama unazad celo leto sede ljudi iz glumačkog, medijskog i privrednog establišmenta Hrvatske i celog regiona. Sve je na toj terasi nepretenciozno, pomalo derutno ali sa šarmom koji donosi neobična mešavina austrougarskog i socijalističkog šmeka, kao direktna posledica činjenice da su Kupelvajzerovih 20 i Titovih  30 godina na Brionima – dve “la belle epoque” arhipelaga. Sve pre, posle i između, nije imalo taj sjaj. Ako uzmete bicikl i uputite se u vožnju ostrvom videćete da je na njemu mnogo više istorije nego što se to čini na prvi pogled – od otisaka stopala dinosaurusa u kamenu na severnoj obali Velikog Briona, preko ostataka magične Rimske vile do Kohovog puta…

Robert Čoban